Raznolika viđenja kraljice Elizabete u pop i art kulturi

Iako se njen svakodnevni život, dužnosti i dileme pažljivo prate već sedam decenija, a kraljevski stručnjaci i istoričari beleže svaku njenu aktivnost, zamišljeni privatni život njenog visočanstva ima jednako snažan kulturni uticaj kao i njen realni javni život. Tim povodom The Guardian je izdvojio samo neka od umetničkih viđenja kraljice, kroz decenije.

Tako je britanski umetnik Kris Levin najpoznatiji po portretu kraljice Elizabete „Lakoća bića“, koji hvata monarhinju zatvorenih očiju. Popularnost Krune, Netfliksove sage o Bakingemskoj palati, samo je mali deo ove slike.

Tamo gde scenario Pitera Morgana skicira praznine, drugi pisci su uskočili da se malo zabave.

Alan Benet je 1988. izneo svoju verziju kraljice na scenu, i bio jedan od prvih koji je parodično pogledao ženu koja personifikuje britanski nacionalni brend. Njegova jednočinka, „A Question of Attribution“, bavila se sovjetskom špijunažom u kraljevskom štabu, a glumica Prunela Skejls izazvala je senzaciju u ulozi kraljice.

Dvadeset godina kasnije, Benet se vraća navodnom unutrašnjem životu monarha u svojoj noveli „The Uncommon Reader“, u kome kraljevski korgi nailazi na pokretnu biblioteku. Tada kraljica pozajmljuje knjigu koja je dovodi do širenja perspektive i menja njen pogled na svet.

U stripu iz 1992. „The Queen and I“, pokojna Sue Townsend pronalazi neobičnu mešavinu pristupačnosti i formalnosti kojom predstavlja kraljicu Elizabetu.

U njenoj priči, britanska monarhija se završava pobedom republikanaca u parlamentu, a kraljica se seli na imanje, gde njeni korgi psi nisu dozvoljeni. Kraljica mora sama da se oblači, i bori sa svim preprekama sa kojima se suočavaju i sve normalne žene.

The Guardian primećuje da je takvo predstavljanje njenog visočanstva verovatno povezano sa željom da se kraljica postavi u skromno kućno okruženje, kao kontrast rojalnom životu iz snova nacije.

Za psihoanalitičarku Suzi Orbah, Elizabeta II je amblem podsvesne želje za sigurnošću: „Ona je fiktivna majka nacije; neko na koga možemo projektovati naše želje, čežnje i našu nadu u stabilnost.”

Kao „roditeljska figura“ koja potencijalno pruža naklonost, ona na kraju ostaje nepoznata, a akademski psiholozi su zapazili i „ulogu“ koju kraljevska porodica često igra u psihotičnim poremećajima.

Za neke od kraljičinih „najproblematičnijih subjekata“, ona postaje fokus vrste zabluda koje su primorale Majkla Fegana, jednog od njih, da provali u kraljičinu spavaću sobu 1982. On je tom prilikom očigledno, ciljao na prijateljski razgovor.

Godine 2012, ovaj incident je podstakao je Helen Grivs da napiše televizijsku dramu „Walking the Dogs“. U njemu je predstavljena Ema Tompson kao kraljica i Edi Marsan kao uljez u njenoj odaji.

U četvrtoj sezoni Krune scenarista Peter Morgan naterao je Oliviju Kolman i Toma Bruka da odigraju taj susret, koji je iznervirao i samog Fagana, zbog sugestije da je par razgovarao o Margaret Tačer.

Morgan je priznao da sa nelagodom hoda na prstima kroz um svoje Elizabete. Prvo ju je esejirao u scenariju iz 2006. za film The Queen Stivena Frirsa, a zatim ju je doveo na scenu pod maskom Helen Miren, a kasnije i Kristin Skot Tomas, u svojoj kraljevskoj drami The Audience.

Morgan je nedavno izjavio za Observer da zna da ne može pristupiti, kako je metaforički izjavio „kraljevskom unutrašnjem putovanju“.

Prema njegovim rečima: „Ono što možemo da vidimo (kod kraljice) je emocionalna suzdržanost, što nas tera da se zapitamo kako je do toga došlo – programski ili je rođena sa nedostatkom. Možda je proces „odvajanja“ Elizabet Vindzor od Elizabet Redžine oštetio kraljucu? Smatram da opasnost od toga da budeš kraljica leži u gubljenju iz vida toga ko si, jer neke stvari moraš da radiš automatski. Pitanje je – koliko je kraljica ona sama, a koliko zapravo „kruna“, i koja je cena toga“, zapitao se Morgan.

Pisci za decu u titalno drugačijem svetlu iznose u svojim delima interpretacije kraljice i njenog lika.

Tako se Sofi, heroina autora Roalda Dahla u delu „The BFG“ obraća kraljici za pomoć u borbi protiv divova, pa su i drugi fiktivni karakteri iz dečijih romana krenuli istim putem. Kraljica je u pričama za decu često lik koji dovodi do spasenja.

U delu „Two Weeks with the Queen“ Morisa Glejcmana, australijski dečak Kolin piše kraljici tražeći lečenje za svog bolesnog mlađeg brata. Grupa učenika u delu „The Boy at the Back of the Class“ autora Onjalija Raufa pišu kraljici tražeći pomoć za izbeglicu iz Sirije. U knjizi „Me, The Queen and Christopher“ Džajlsa Andreea kraljica odvaja vreme da pazi na devojku i njenog brata sa invaliditetom. Korak dalje odlazi autor Dejvid Valjams sa svojom književnom predstavom u kojoj kraljica beži, ostavljajući orangutana da vlada zemljom.

Stručnjak za bajke i mitove Marina Vorner, primetila je kako se kraljičina „harizmatična aura“ vremenom povećava.

„Sjaj koji sada ima delimično je samo zbog dugovečnosti. To nema veze sa moći, koja je samo simbolična. Dok su vladari u bajkama često tirani i moraju biti svrgnuti da bi mladi princ ili princeza cvetali, kraljica je umesto toga simbol kontinuiteta“, zapazila je Vorner.

Pored navedenih, tu su i fikcije kraljice koja beži od kraljevskog života kao na primer u filmu „A Royal Night Out“ gde kraljica sa sestrom odlazi u provod, ili u strip noveli The Autobiography of the Queen u kojoj pod lažnim imenom putuje na Karibe…

No, iako su autori navedenih dela oslikavali kraljicu iz svog ugla, a da je pre toga nisu upoznali, neki od umetnika su imali privilegiju da sa kraljicom prozbore pre nego što je predstave u svojim delima.

Zvanični slikari kraljevskih portreta uživali su u nizu formalnih sednica, stvarajući poznata dela poput „osvetnika u crvenom ogrtaču“ Pjetra Anigonija iz 1969… Pokojni Majkl Nouks je čak putovao sa kraljicom na sve njene angažmane godinu dana.

Muzika koja je „pisana“ za kraljicu, deli se u dva tabora, formalan, poput onog koji je komponovan za njeno krunisanje, i onaj drugi, koji baš i ne ide u prilog njenom visočanstvu.

Tu spada pesma grupe The Smiths „The Queen is Dead“. Muzičar Leon Roselson posvetio kraljici je posvetio satiru „On Her Silver Jubilee“, a među njima je i čuvena zabranjivana pesma benda The Sex Pistols „God Save the Queen“.

S, druge strane, Bili Breg i Pol Makartni su među onima koji su sa simpatijama pevali o kraljici.

Inspirisan susretom na umetničkom festivalu u Jorkširu 1958. džezer Djuk Elington komponovao je temu nakon svog upoznavanja sa Elizabetom. Njenom visočanstvu poslao je jednu kopiju, a kompoziciju odbio da objavi za svog života. Prisećajući se tog susreta u kasnijem intervjuu, Elington je rekao: „Rekao sam joj da je toliko inspirativna i da će iz toga sigurno proizaći nešto muzičko. Rekla je da će slušati, pa sam napisao album za nju“.