Razočarenje i raspad iluzija su teme ovog vremena

U predstavi igraju: Branislav Lečić, Nenad Jezdić, Marija Vicković, Bogdan Diklić, Milica Gojković, Dubravko Jovanović i Aleksandra Nikolić, i, prema onome što se moglo čuti na jučerašnjoj konferenciji za novinare u JDP, tokom rada na ovoj predstavi reditelj ih je vratio u „glumačke pelene“ i inspirisao da ozbiljno proniknu u tananosti ljudske duše .

– „Ujka Vanja“ je priča o sredovečnim ljudima koji takoreći već ulaze u starost, rezimiraju svoj život i osećaju ga promašenim. To je ono što je zajedničko svim likovima u ovaj drami. Razloge za tu promašenost obično tražimo u drugima, a zapravo su oni u nama samima, u opsednutosti sopstvenim iluzijama, mladalačkim planovima, snovima, koje je nemoguće ostvariti – podseća Savin i skreće pažnju da vraćanje psihološkog realizma na beogradske scene jeste zapravo ono što je najvažnije za ovaj komad.

– To je najteža disciplina u pozorištu i meni izazov već duži niz godina. Trudili smo se da ostvarimo onu meru scenske istine i autentičnosti koja je neophodna da se izgovaraju te reči, da se opravda život tih likova i da se glumci malo nateraju da se vrate likovima u pozorištu zato što je ono u poslednje vreme pod jakim uticajem postdramskog teatra izgubilo smisao za priču, za lik, za realistički stil u teatru – konstatuje Savin. Na pitanje da li je radeći učitao nešto novo u ovaj pozorišni klasik i da li je pored skraćivanja pravio još neke intervencije on odgovara da se i sam to pita.

– Ko zna šta sam novo učitao. Komad je star više od sto godina i nisam imao prilike da gledam sve inscenacije, ali mislim da sam napravio značajnu adaptaciju. Vreme zbivanja radnje sam pomerio na šezdesete godine 20. veka zato što taj period ima veze sa atmosferom provincije, palanke za koju sam hteo da ne bude preterano ruska. Ona deluje kao istočnoevropsko malo mesto kao u vreme Hladnog rata. Da li je to Srbija, Mađarska, Čehoslovačka ili istočna Nemačka sasvim je svejedno – tvrdi reditelj. Upitan može li se iz išta naučiti iz iz ovog komada Savin kaže da to zavisi od toga koliko svi zajedno budu umetnički ubedljivi.

– Ja verujem da didaktika u teatru, kako je Breht o tome govorio, ne postoji. Postoji samo snažan umetnički dojam iz kojeg čovek može da nauči i oseti koješta. Ova predstava računa na to da će uzbuditi emocije u gledalištu, ali to se nikad ne zna. Obično kad se računa na to, to se ne desi, a kad se ne računa – desi se. Takav je naš teatarski život, ali mene poslednjih godina mnogo manje zanima rezultat, a mnogo više proces. Ovog puta sam kroz taj proces prošao sa sjajnim ljudima i u pozorištu koje uprkos svim mogućim restrikcijama zaista pronalazi načina da sa ljudima koji imaju dara napravi pravu, veliku, klasičnu predstavu – zaključio je Egon Savin.

– Moj lični utisak da tema razočarenja i raspad iluzija koju Čehov obrađuje u Ujka Vanji ima jako veze sa ovim vremenom – istakao je glumac Branislav Lečić dodajući da tome apsolutno odgovara klima u kojoj živimo. – To je klima životnih razočarenja, ali to ne znači obesmišljavanje smisla života, nego otvaranje prostora za traganjem, šta, u stvari, treba da bude zamena za raspad iluzija. To je ključno pitanje – naglasio je Lečić.

Premijera „Ujka Vanje“ je zakazana za subotu, 8. decembar, u 20 časova na Sceni „LJuba Tadić“, a pored navedenih u autorskoj ekipi komada su bili prevodilac Kiril Taranovski i kostimografkinja Jelena Stokuća.