Reč Irine Aleksandrovne Antonove značila je više od pečata

Dnevnici poput Njujork tajmsa, Tajmsa, Gardijana, Paisa posvetili su joj velike autorske tekstove.

– Irina Antonova bila je iznad i više od partijskog, ideološki usmerenog rukovodioca: posle 52 godine, koliko je bila direktorka Puškinovog muzeja, i posle 18 ministara kulture koji su se smenjivali tokom njenog direktorovanja, ona je 2014. postala predsednica njegovog Upravnog odbora. Do poslednjeg daha bila je  autoritativna, nastavila je da daje uputstva i podsticaje kako da Muzej ponudi posetiocima više od izloženih slika i skulptura – kaže za Danas istoričar umetnosti Irina Subotić, veliki poznavalac rada Irine Antonove, koja je u vreme sovjetskog totalitarizma nastojala da se izdigne iznad političkih pritisaka, a u doba Hladnog rata da približi Rusiju i Zapad.

Irina Subotić ističe da je Antonova bila „sjajan organizator, povezana s najvećim muzejima i najautoritativnijim stručnjacima sveta zahvaljujući čemu je obezbeđivala svom Muzeju, Moskvi i Rusiji prestižne izložbe, čak i u periodima kada je bilo gotovo nemoguće organizovati predstavljanje velikana poput Ticijana, Rubensa ili Modiljanija“.

– Istorija će je pamtiti kao ličnost koja je od Staljina primila najveće ordenje, ali koja u svom radu nikada nije poklekla pred političkim pritiscima niti se ulagivala vlastima. U vreme kada se predsednik Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov obračunavao buldožerima sa mladim, neoavangardnim umetnicima i njihovim delima, Irina Antonova je zajedno sa Andreom Malroom organizovala u Puškinovom muzeju izložbu Fernana Ležea, francuskog predstavnika nove umetnosti levičarskih nazora i socijalno angažovanih ideja. Bio je to njen hrabar gest i njena velika pobeda, Ne i jedina – ističe Irina Subotić.

Zanimljiv je i podatak da se više od trideset godina u Puškinovom muzeju održavaju čuvene „Decembarske večeri“, koje je osmislila zajedno sa Svjatoslavom Rihterom.

Ostaće upamćeno i to da je sa Džeremijem Ajronsom sedela na motoru dok je u Puškinovom muzeju otvarala izložbu „Američka umetnost“ 2007, kad je imala je 85 godina. Posle je tvrdila da „nije pozirala, nego se provozala do Lenjinove biblioteke i nazad“.

– Upoznala sam je pre gotovo dvadeset godina kad je u njenom muzeju, što je prirodno reći za Puškinov muzej, organizovana izložba impresionista iz našeg Narodnog muzeja – priseća se novinar Ljubinka Milinčić.

Ona objašnjava za Danas da je upravo ta izložba kasnije bila proglašena izložbom decenije i da se za ulazak u Puškinov muzej satima čekalo u redovima.

– Novinarska radoznalost odvela me je da upoznam tu, tada osamdesetogodišnju „gvozdenu ledi“, ženu čija je reč u celom svetu značila više od bilo koje garancije ili pečata. Pamtim i danas sumorni moskovski dan, njenu malu, skromnu kancelariju sa drvetom obloženim zidovima i zelenom lampom na stolu sa mnogo knjiga i papira. I posebno, njen začuđeni pogled. Verovatno ne bih ni shvatila o čemu je reč da za mnom nije gotovo utrčala sekretarica s pitanjem – kako ste ušli u mantilu! Kraljica, kako su je mnogi zvali, nasmejala se i objasnila da je u pitanju prosto kulturološka razlika – u Rusiji se ne ulazi u zvanične prostorije u kaputu, jakni, mantilu… Uprkos mom gafu, imale smo veoma prijatan razgovor u kome me je fascinirala poznavanjem bogatstva Narodnog muzeja i strašću s kojom je govorila o umetnosti, posebno o impresionistima koji su bili povod moje posete – prepričava Ljubinka Milinčić susret sa Antonovom.

Prema njenim rečima, Antonova „nije volela da se hvali svojim poznanstvima i susretima, ali poznato je da je ta sićušna žene, koja je počela da radi u Puškinovom muzeju kao mlađi saradnik 1945, da bi potom postala i direktor, imala prilike da čuvenoj Staljinovoj ministarki za kulturu Furcevoj objašnjava svoje stavove, da je spasila muzej od nestručne rekonstrukcije tražeći, što je u to vreme bio nečuven postupak, direktno od Kosigina da spreči početak radova.

Životni projekat

– Današnji izgled Puškinovog muzeja je delo Irine Antonove. Verovali su joj i umetnici i politički lideri. Uspela je da moskovskoj publici u vreme Gvozdene zavese pokaže Pikasa sa 26 slika iz lično njegove kolekcije. Poslednji put je, po njenoj želji, Mona Liza napustila Luvr 1974. da bi je videlo 300 hiljada građana Rusije. Osamdesetih je Antonova prva predstavila Maljeviča, Kadinskog i Šagala na izložbi „Moskva-Pariz: 1900-1930“, povezujući ih sa Pikasom i Matisom. Sa Šagalom se i družila. Njen životni projekat je, ipak, nova rekonstrukcija muzeja koja podrazumeva izgradnju koncertne sale i depozitarijum, mada da nije stigla da ga završi – radovi su u toku, a novi „muzejski grad“ počeće da radi 2026. godine – objašnjava Ljubinka Miličić.