Slušali smo nove albume bendova Beirut i Dolores: O norveškim ostrvima i osamdesetima

Beirut – Hadsel

Priznajem da termin zvučni putopisi možda i ne zvuči baš zabavno na prvu loptu, a baš sam tako poželeo da nazovem ono što radi Zak Kondon sa svojim projektom Beirut, evo već dobrih 15-ak godina, i evo, nastavlja sa albumom „Hadsel“.

Beirut od svojih ranih početaka, kako pešaka, sa rancem na leđima putuje svetom, tako i muzikom. A u rancu se nalazi truba. Na tim svojim stvarnim i virtuelnim putovanjima obišao je sve. Od Balkana i istočne Evrope na prvom albumu, preko Španije i Francuske, stigao je i do Italije na prethodnom albumu. Sad je očaran očigledno skandinavskim ledenim vodama i obalama, i njima je posvetio album. Samo ime albuma je ime norveškog ostrva koje je on nastanjivao dok je pisao meodije i reči za svoj novi album.

I ne možemo, a da ne poverujemo i povežemo sve to kad čujemo ove pesme, jer one i zvuče kao jedna velika šetnja smrznutom zemljom u šumi na nekih minus deset. Ispod tog leda koji krcka u šetnji prirodom, kuca toplo srce i bistre melodije kako Kondonove trube, tako i drvenih orgulja koje je po prvi put koristio i svirao na ovom izdanju.

Severna svetla, fjordovi, snežni vrhovi, sve to čujete dok slušate ovaj album, a to je i Kondon gledao svakodnevno na ostrvu, na koje se povukao usled potrebe da stisne pauzu na dosadašnji hektični život, ali i problema sa grlom zbog kojeg je morao da stavi pauzu na muzičku karijeru. Barem do sad.

Teme otuđnosti, umora, ali i otkrivanje novog sveta, kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg, protežu se kroz ceo album, sa nekoliko osvrta na period korone, koji ga je zatekao u Norveškoj. Stihovi pesme „So many plans“ – “We had so many friends / Maybe we’ll see them again.” je nešto što su mnogi od nas pomislili u ono vreme.

Od polke, trubačkog pleh orkestra, preko valcera, šansona do tarantele, sa naravno uvek jasnom osnovom u indie folk muzici, Beirut je na ovom izdanju spojio dve krajnosti, i napravio jedan ledeni, a bossa nova album, i uspeo da nam ponovo zagreje srce.

Dolores – Šta te radi

Osamdesete očigledno nikad nisu izlazile iz mode. Možda su najmanje bile moderne upravo za vreme svog originalnog trajanja, od 1980. do 1989. jer već nakon njihovog vremenskog ograničenja i završetka, kreće retro manija koja traje već nekoliko decenija. I taman kad nam dojadi, nakon malo pauze, dobijemo novu dozu nostalgije za neonom, šarenilom, šljokicama, aerobik bodijima i onim, autentičnim frizurama.

Na zagrebačkom lejblu „Više manje zauvjek“ na kom su se mnogi trudili da repliciraju razne momente, zvuk i modu osamdesetih, pojavio se album koji se možda i najbliže približio ovoj šarenoj dekadi, a napravile su ga devojke iz Beograda, Dolores.

Album „Šta te radi“, preko svoje naslovne pesme koja je već godinu dana hit u raznim alternativnim krugovima, obećava da će devojke doneti nešto potpuno sveže i pop za pevanje i igranje, ali duboko ukorenjeno u sve uticaje koji se ovde mogu čuti i učitavati.

Slušajući ovaj album, vrlo lako možete da zamislite da bi se poster sa Anom i Marijom našao u nekom broju časopisa „ITD“ koji je izlazio osamdesetih širom Jugoslavije, ili da svoje nove singlove promovišu u „Hitu meseca“ kod Dubravke Marković.

Ipak, ako se odmaknemo od zvuka i atmosfere koje stvaraju sintovi, rifovi i kodirani ritmovi, tekstovi se bave svakodnevnim problemima, životom, lutanjima i očekivanjima onih starmladih danas, da ne kažemo milenijalaca. Pesme poput „Milenijal“ i „Terapija“ to valjda najbolje govore. Bend se u pesmi „Džejn“ bavi rodnim ulogama i vaspitanjem, što priznaćemo nije čest slučaj za pesme koje pretenduju da budu pop hit.

Ozbiljnih tema na prvu i drugu loptu svakako ima, kao što i same osamdesete (one originalne) su krile, iza sve te šminke i diskoteke. Međutim zavodljiv ritam i huk pevljivosti refrena je glavno oružije benda Dolores, i pesme poput „Nema veze to sa tugom“, „Lutanje“ ili već pomenuta naslovna, su one pesme sa kojima bend uz malo sreće, može da dobaci do velikog broja izgubljenih i zaljubenih mladih danas.