Recenzija filma Barbi: Lutku imam ja koja kaže – Dole patrijarhat!

Barbi je prva ušla u naše bioskope, samo par sati pre svog mračnijeg parnjaka. Kako su i najave pokazivale (ko ih je pratio) ovo neće biti isprazna holivudska plastična priča i avantura dečije lutke, već je rediteljka Gervig probala da spakuje mnoge ideje o ravnopravnosti polova koje se tiču svih nas u dvosatni bioskopski hit.

Kako su naveli na sajtu Oblakoder, hvala bogu i Rut Hendler, kreatorki lutke Bari, sa filmom Barbi je sve kako treba, i svako će dobiti upravo ono što traži od njega:

„Ovo je film o plastičnoj lutki, koja sa jedne strane predstavlja ideju o svemogućnosti žene kao bića na ovoj planeti, ali i sliku koja predstavlja apsolutnu suprotnost tome, gde na gvozdenom tronu kapitalizma sedi upravo ona, sa minusom mozga. Takav kontrast shvatanja ovog simbola je sjajno poslužio rediteljki Greti Gervig da se pozabavi svim tim i da zameša još jednu meta postmodernu kašu u kojoj smo dobili sve: zabavan bioskopski popcorn film, meta komentare na pop kulturu na nivou Rik i Morti epizoda, blesavi šarm SNL skečeva i feminističku ideju o pravima, borbi, ali i shvatanju i poimanju žene kao bića, pogotovo danas u 21. veku.

Negde u petom minutu, pošto vidimo dnevnu rutinu svake Barbike u Barbilendu, usred razdragane pesme, naša glavna stereotipna Barbika naglas pita svoju družinu: „Da li ponekad razmišljate o smrti?“ To zbuni ostale Barbike, zbuni i publiku koja nije prethodnih meseci jahala na Barbenhajmer talasu, a mi ostali shvatamo da ne treba mnogo da se plašimo i da je ova priča na pravom putu.

Neću mnogo spojlovati film, ali da kažemo da ovo pitanje u stvari započne pravu radnju, u kojoj saznajemo da ove „neispravne“ misli stereotipne Barbike dolaze od toga što se u stvarnom životu neka devojčica igra njome, i nije joj baš najbolje, jer i ona razmišlja o smrti. Pošto su u Barbi svetu svi Barbike i svi su Kenovi (i jedan je Alan – sjajni Majkl Sera), oni je razdragano ispraćaju u stvaran svet, jer znaju da su one, Barbike, toliko dobrog uradile za isti taj svet i da će ih tamo svi dočekati raširenih ruku. Naravno, stvaran svet je ovaj naš, ciničan, grozan, a Barbike u njemu već dugo ne igraju gotovo nikakavu ulogu ako niste devojčica između 7 i 9 godina.

I pre nego što uplovimo u svet Platonove pećine ili Matriksa sa roze šljokicama, Barbi će naći majku i devojčicu sa kojima je povezana, a njen Ken će naći… pa, patrijarhat, što će dovesti do niza problema u Barbi svetu, ali i promena na temu prodaje Matel proizvoda u ovom našem stvarnom.

Priča o Margo Robi je usko povezana sa prihvatanjem ženske lepote u ozbiljnim visokointelektualnim krugovima kog se i sam film dotiče, pa će tako ona uvek biti iskomentarisana kao femme fatale i lepo lice, a nećemo mnogo trošiti vreme pričajući o njenim glumačkim kvalitetima, iako se ona žena polomi da dokaže suprotno. Početkom godine smo gledali njen film Vavilon, u kojem je demonstrirala koliko ume furiozno da pomete ceo film sa sobom, dok je ovde u mnogo težoj ulozi, u kojoj je, poput nekog ženskog Pinokija, kroz ceo film i na naše oči, od jednodimenzionalne lutke postajala prava žena. Nakon ove uloge, ono pitanje koje se pominje na raznim mestima, da li ona jeste ili nije dobra glumica, nadam se da će zauvek prestati.

Komičarski talenat Rajana Goslinga je nešto što se čuva po strani i što on ne ispoljava uvek i na pravi način. Njegov Ken je potpuni kemp i trashy lik, kako napisan, tako i odglumljen. Svaka moguća granica je pređena kod ovog lika, i on zaista ponekad izgleda kao da je izašao iz crtanog filma, što je i bila poenta, s obzirom na banalnost mužjačkog ponašanja prikazanog u filmu. Gosling to iznosi na maestralan način.

Film je nakrcan poznatim glumcima i poznatim licima kojima možda ne znate ime, ali ste ih gotovo sigurno gledali u nekoj seriji ove godine (tipa nekoliko njih je tu iz Sex Education-a, tu je Simu Liu, Isa Rej, Vil Farel, Kingsli Ben Adir…). Neki su uspešniji, neki su samo tu da popune rupe, ali svakako svojim imenom i pojavom ceo projekat podižu na lestvicu više u odnosu na svakodnevnu filmsku predstavu.

A to je ovom filmu (zajedno sa bratom mu, Openhajmerom) ipak najbitnija stvar. Vraćanje vere u film, bioskop i odraslu kvalitetnu zabavu. Što bi kolege filmski entuzijasti sa zapada rekli – Cinema is back. Ovo je taj događaj koji se čekao i koji je već predkampanjom zaintrigirao svakog trećeg čoveka na svetu, ali svojim isporučenim pruža ipak mnogo više. Naravno, neće se svakom dopasti film (već sam video nekoliko razočaranja po društvenim mrežama) ali iskreno, nekako cenim da su i pre samog filma mnogi odlučili da će ovo biti traćenje njihovog vremena i novca. A mnogi su sigurno očekivali da će videti holivudsku avanturu Barbike i Kena, a ne Odiseju u svemiru koju režira Džon Voters sa referencama na #snydercut, bend Pavement i filmove Žaka Tatija“ naveli su na Oblakoderu.

Uz zaključak su i primetili,da je velika količina roditelja dovelo svuju malu decu na film misleći da ih deovode na dečiji avanturistički film. Kako li su se ta deca provela kad je krenula priča o smrti, i borbi protiv patrijarhata, ko će ga znati.