Recenzija filma „Lost country“: Prvi put sa majkom na kontramiting

Međutim, reditelj filma „Lost Country“, Vladimir Perišić je već svojim prethodnim filmom „Ordinary People“ pokazao da on ne želi da ćuti, ni da zaboravlja poslednju deceniju dvadesetog veka, već da o svim zločinima, i problemima mora i dalje da se priča. Tako je iz prethodnog filma i Srebernice ’95. godine, prešao na Beograd iduće zime.

Godina je 1996. Rat se još uvek oseća u vazduhu, ali petnaesetogodišnji Stefan mirno provodi dane ušuškan u svoj mikrouniverzum koji je stvorila njegova majka, zajedno sa dedom i babom. Međutim, balon puca onog trenutka kad dođu lokalni izbori iste godine. Socijalistička Partija Srbije kao što pamtimo, te izbori gubi i probaće da ih pokrade, ne bi li produžila svoju vlast. Stefanov problem je u tome što je njegova majka portparolka vladajuće stranke i gotovo da je na čelu mašine koja će u narednim mesecima satanizovati svoje političke protivnike.

Ipak, njen sin kad izađe iz kuće sreće jedan drugi svet siromašva i besnog sveta koji je glasao protiv vlasti na izborima i koji sprema demonstracije. Tu kreće prvo njegova unutrašnja borba, a zatim i spoljašnja sa celim svetom ali i majkom, jer priče iz njegove kuće se ne poklapaju sa onim što se dešava u kućama njegovih prijatelja.

Lost Country a ne Izgubljena zemlja

Film se zove „Lost Country“, jer kako je reditelj izjavio ne veruje u postojanje nacionalnih filmova, te mu ovaj izraz fonetski bolje zvuči i ima mnogo više smisla nego „Izgubljena zemlja“.

Na mladim glumcima, da ne kažemo naturščicima je najaveći teret što i zbog količine vremena provedenog ispred kamere, bez iskustva, što zbog toga što su svi rođeni duboko u 21. veku pa i ne znaju mnogo o tome šta se dešavalo devedesetih, što zbog specifinog stila snimanja samog reditelja. Naime, Perišić je „krio“ scenario od svojih glumaca, odnosno nije davao glumcima scenario već ih je vodio od scene do scene sa pričom i tražio je od njih iskrene reakacije na situacije, koje nisu zahtevale glumu.

Upravo se tu ističe i najbolja stvar vezana za ovaj film, a to je mladi glumac Jovan Ginić, koji je već dobio nagrade za svoju ulogu na festivalima u Sarajevu i Kanu. Mladi Ginić je efektan kao dečak kome se ruši ceo svet koji su drugi za njega gradili i koji on nije birao, i kako je njegov lik razlomljen između ljubavi prema majci koja prerasta u mnogo komplikovanija osećanja, ali i istini koju vidi sopstvenim očima svakog dana.

Možemo samo da zamislimo kakav talenat čuči u ovom momku, ako je sa samo 16 ovako lagano poneo ovaj film. Njegova partenerka u filmu Jasna Đuričić, koja tumači njegovu majku, „nemajući scenario pred sobom“ stvara svoj lik u sitnim detaljima, načinu govora, paljenju cigarete, izgledajući skupo i ljuto. Tačno se vidi da je Đuričić znala koga igra i koje ljude je gledala u tim devedesetim prošlog veka.

Pored ovog pozitivnog dela filma, uspeh je što je Perišić svojim „pravilima snimanja“ i pričom izgradio jedan autoski, zatvoren, nebioskopski svet za sebe ovim filmom i samim tim mogao je da ima poptuno slobodu da radi šta želi i kako želi, bez da mora da prihvati zamerke drugih. Kojih ipak ima.

Stav da nema nacionalnih filmova odiše upravo time što se poprilično plastično i pomalo veštački kroz dijaloge objašnjava istorija ovih prostora i predistorija izborne krađe. U dijalozima, kako klinaca, tako i odraslih, to izgleda poprilično nespretno i trapavo. Umesto da se odlučio da te vesti dobijamo kao glasove sa TV-a, radija ili da vidimo u novinama, likovi nam deklamuju novinske tekstove kao svoje rečenice što ne daje dovoljno efektan izgled.

Zbog toga, ali i drugih sitnica, „Lost Country“ deluje da se ne obraća srpskoj publici, več nekoj stranoj, festivalskoj, koja zna samo da je Milošević taj negativac kojim su oduvek plašili svoju decu, a ovom novinarskim informacijama upoznaju ostatak sveta sa tom pričom. Time se razvodnila dublja priča o odnosu sina i majke koja je na pogrešnoj strani istorije i prosečnom gledaocu iz Srbije će delovati kruto i nerazvijeno. Šteta.

Serija Porodica je pre neku godinu pokazala da su realistični likovi iz tih devedesetih rane koje još uvek bole i koje ne možeš ni da gledaš miran, a kamoli da probaš da na neki način odbraniš ili im daš mrvicu ljudskosti. Otud je interesantan stav reditelja da od majke Marklene (čudno ime spojeno imenima Marks i Lenjin) svesno pravi negativca, koji pokušava da emocijama zamaže oči i istinu svom sinu.

Sam film su mnogi već proglasili kao biografsku rediteljevu priču, s obzirom da je njegova majka bila ministarka kulture u periodu devedesetih, ali se isto tako Perišić trudio da napravi izmašatan rasplet, opet držeći uzde u svojim rukama i pišući svoja pravila.

U Americi postoji rakija pod imenom „Yebiga“, koju pravi Bil Guld basista čuvene grupe Faith No More a po receptu ovdašnje šljivovice, koji je i naučio ovde. E sad, ta rakija može da bude okarakterisana kao simpatična fora za fanove ovog benda, ali realno je da niko pri čistoj svesti neće u Srbiji piti ovu rakiju, jer zašto bi nam Amerikanci prodavali naš recept šljivovice, i samim tim „Yebiga“ postaje piće za ostatak sveta.

„Lost Country“ je nažalost nešto kao ova rakija. Svesnom odlukom reditelja da želi da priča priču za ceo svet, izgubiće većinu ovdašnje publike, zbog načina na koji je rešio da tu priču ispriča. A ove priče su nam i dalje itekako potrebne,