Recenzija filma Openhajmer: Kajanje i krivica „američkog Prometeja“

U 180 minuta filma, Nolan je uspeo da spoji biografsku priču, triler i dramu u sudnici, ali sve krajnje intezivno i napeto režirano, kao da gledamo najvatreniju i uzbudljiviju akciju. Pored biografskih podataka o pravljenju atomske bombe, kako napominju u receniziji portala Oblakoder, film se referiše i na grčku mitologiju, i priču o Prometeju:

„U grčkoj mitologiji, Prometej je uzeo vatru sa Olimpa i dao je ljudima, a za kaznu je prikovan za Kavkaz gde mu je orao kljucao utrobu svakog dana. Spoiler alert, J. Robert Openhajmer je Prometej, ili je barem Nolan rešio da ovu grčku tragediju uzme kao osnovu na kojoj će ispričati tragičnu priču naučnika koji je smislio najveće oružje svih vremena.

Iako Nolana poznajemo po raskošnim setovima, inventivnim snimanjima akcionih scena, zapletima koji su ponekad potpuno nepotrebno nerazumljivi, ali i originalnim storytelling poduhvatima, ovaj film je gotovo kamerne produkcije, u kom u 80% slučajeva samo pratimo dijaloge pregršt likova sa kojima se Openhajmer susreće od svojih studija, preko profesorskog posla, do uključivanja u rat, pravljenja bombe i svega onoga što će doći posle. Međutim, najveća vrlina ovog filma je upravo u tome što je, bez obzira na manjak akcije, Nolan uspeo da iskomponuje svoje možda najintenzivnije delo do sad. Ne znam da li nije radila klima u bioskopu ili me je reditelj potpuno uvukao u svet teških odluka glavnog junaka, teskobe koju nosi i suđenja na kom ni sam ne znam da l’ je kriv ili nije, jer sam na kraju filma bio apsolutno gola voda. Ja bih voleo i želim da mislim da je ipak ovo drugo.

Početak filma nas uvodi u svet fizičara i zanesenjaka koji hoda ovom planetom, ali ne živi skroz na njoj, već u nekom drugom univerzumu kvantne fizike. Kao takav, kreće da se interesuje upravo za stvari za koje ni sam ne zna konačni odgovor, i u realnom vremenu otkriva sve ono što će dovesti do tog konačnog izuma i stvaranja najvećeg oružja. Međutim, privatan život ženskaroša, kao i bliskost komunističkoj partiji u Americi stvoriće mu dovoljno problema, da će čak i posle toga što je proglašen za heroja nakon rata ostati mrlja za koju će moći da mu se nakače.

Openhajmer je, koliko egomanijak i rok zvezda kvantne fizike, toliko i čovek sa dubokim mrakom koji nosi u sebi, koji postaje sve veći kako se film odmotava. Kao što postoje rat i mir kao osnovni dualitet postavke svega na svetu, tako se i kod njega stalno lomi da li treba zbog nauke učestvovati u pravljenju đavolje naprave i oružja koje će zaustaviti sva oružja, ali i pitanje da li i koliko će to zla doneti nakon velikog praska, za koji svi znamo da je neminovan.

Kada bomba pukne, a pukne baš onako kako od Nolana očekujete, veliko, a opet drugačije i podmuklo, puca i ceo Openhajmerov svet. On pokušava da se suprotstavi daljem „napretku“ nauke, zbog čega ga, kao Prometeja, čeka kazna i sud.

Ne moram da naglašavam koliko je film aktuelan i vezan za ovaj trenutak, pogotovo što postavlja pitanje da li je okidač bombe završio Drugi svetski, ili je započeo Hladni rat.

Jednu polovinu filma čini Nolanovo zanatsko umeće, kojim nas unese direktno u samu eksploziju, ali i u glavu čoveka sa grižom savesti, ali drugu polovinu na svojim plećima nosi Kilijan Marfi, koji je ovu ulogu čekao ceo svoj život, i dao 101% sebe. Kada treba, on je egoistični švaler koji klarkgejblovski šarmira, ali većinu vremena u njegovim plavim očima vidimo dubinu ponora u koji je zakoračio i iz kog nema nazad. Ovaj čovek je dobitnik Oskara za najbolju mušku ulogu 2024. godine, i ovu izjavu će pokvariti samo situacija u kojoj se pojavljuje neki film u kome će neki drugi glumac, zbog igranja na kartu političke korektnosti, biti odabran umesto Marfija. To će onda biti samo najveća nepravda koja se desila 2024. godine u glumačkom svetu.

Poprilično sam siguran da u ovom filmu ne postoje nepoznati glumci, pa čak i one sa dve i po progoverene reči znamo odnekud. Čak i ta odluka, čini mi se, nije bezveze tu, jer se ogromna količina likova, od kojih je dosta njih važno za zaplet i rasplet, lakše prati kada su pred vama poznata lica. Ipak, mnogi od njih nisu dobili prostora da se glumački razmašu, jer nisu imali dovoljno „mesa”, ali svakako vredi pomenuti Meta Dejmona koji se već pozicionirao u ulogama klasičnog američkog everyman-a, kog on uvek lako uspe da odbrani i da naprvi od njega pozitivca. Emili Blant kao ženski lik sa najzahtevnijom ulogom donosi najbolju rolu svoje karijere, dok je Robert Dauni Džunior u ulozi Admirala Strosa previše šmirao za ovakvu vrstu filma, i njegov lik je vrlo često dobijao izgled negativca iz nekog Diznijevog filma. U moru epizoda bitno je pomenuti Džejsona Klarka u ulozi tužioca, ali i Džoša Hartneta, koji nema bogzna kakvu ulogu, ali mi je krajnje simpatično što se ovaj zaboravljeni holivudski lepotan, posle novih Black Mirror epizoda, sada preko ovog filma vraća u prvu holivudsku ligu.

Pored reference na Prometeja, prva koja će zapasti za oko filmofilima je veza sa filmom Olivera Stouna DŽ.F.K, s obzirom na način snimanja, scena suđenja i prelaska sa boje na crno-belu sliku. Svestan je toga i Nolan, pa nam je čak to i sugerisao negde na kraju filma. Veza postoji i sa filmom Amadeus, gde će naslovni heroj imati i svog „Salijerija“, ali tu je i omaž Građaninu Kejnu, s tim što, umesto čekanja na otkrivanje šta je rosebud, ovde svih 180 minuta čekamo da konačno čujemo šta su to Openhajmer i Ajnštajn rekli jedan drugom posle završetka rata“.

Vreme će pokazati, i neko drugo ili treće gledanje, da li je ovo najbolji Nolanov film, ali ono što je svakako već sad izvesno, ovaj film je sa ciljem pravljen da bude veliki, oskarovski spektakl, o kojem ćemo pričati u narednim decenijama.