Recenzija filma „Ovuda će proći put“: Trči Lola, trči seoskim stazama i drumovima

Godinama, ako ne i decenijama, srpsko selo se, što na filmu, što na serijama slika gotovo romantično, ponekada idilično, sa osvrtom da iako se dešava nešto loše, to je sve u korist humorističkog zapleta. Zaboravilo se malo na slike blata crnog talasa u kojem se seljaci pod ogromnom količinom rakije bodu noževima, i zbog čega je pojedinac koji želi progres i nešto drugačiji život, oduvek osuđivan i sputavan.

U filmu „Ovuda će proći put“ podsećamo se jednog takvog sela, koje očigledno i dalje postoji (i nigde nije išlo) ali umesto sivih tonova bezizlaznosti, pojavljuje se jedan drugačiji šmek, koji možda današnem gledaocu filmova više prija. Rediteljka Ognjanović je rešila da tonom crne komedija braće Koen pristupi celoj priči, ali i dramaturški da preokrene i istumba stvar, kao da gledamo kakav tehno triler iz devedesetih (ako smo tako beše zvali one filmove sa razlomljenom dramaturgijom).

Priča počinje raspletom, u kom vidimo glavnu junakinju Janu (Jana Bjelica) uprljanu i iznemoglu od trčanja, kako nije uspela da stigne i spasi tog kog je trebala da spasi. Onda film kreće da se odmotava unzad, gde vidimo meštane sela koji misle da su čuli nešto strašno, pominju da je taj neki „novi“ kriv za sve, a onda vidimo i dvojicu pijanih seljaka koji su krenuli po nož da bi ubili tog istog novog. Za svo to vreme Jana trči, kao onomad Tikverova Lola što trči, pokušavajući da spasi stvar ali kao što smo videli na početku (ili na kraju, kako god hoćete) ipak ne uspeva.

Onda od polovine filma, vraćamo se na dan ranije, upoznajemo tog novog (Zlatan Vidović) momka koji je svratio tu, jer mu je deda pričao o svom rodnom selu, ali ne zatiče priče i mesto iz sećanja svog dede, već opustošene i napuštene kuće, sa gomilom ljudi koji ga gledaju ispod oka, da bi se desio rasplet na seoskoj zabavi, posle koje nam se i dešava kraj koji smo videli na početku.

Seljaci su u ovom filmu uplašeni od svake moguće novine, podli, nekoherentni u razmišljanu, pričaju jedno, a govore drugo, sve pod parolom ovde je tako bilo oduvek. Takvi kakvi su, više podsećaju na već pomenuti crni talas i Kadijevića ili Antića, nego na ove nove seljake što gledaju „kako se baba češlja“ ili što su „rođaci sa sela“ na koje dolaziš.

Put koji se gradi, i koji u naslovu prolazi, nijednog mometa nije nam pokazan i ne znamo da li se i zaista gradi. Novi im je doneo tu vest jer je prolazio, što će dovesti do niza zabuna da je upravo on taj koji ga gradi. Put naravno, simbolično, povezuje to mesto sa morem, koje glavna junakinja Jana nakon par sati provedenih sa Novim želi da poseti. Naravno, nije Jana jedina devojka u selu, pa će se očas posla stvoriti u selu nešto kao ljubavni trougao.

Film je mogao da bude jako turoban i mračan (prepričavajući ga sad i sam sam stekao takav utisak) ali nije. Ognjanovićeva drži fin tempo i većinu vremena nas vozi misterija, jer do samog kraja ne znamo ili samo naslućujemo šta se zaista desilo, a neki likovi su dovoljno stripovski iskrivljeni da nam se stvara odamak od  realnsoti, iako je realnost vidljiva na svakom ćošku, u svakoj praznoj  i oronuloj kući Stare planine na kojoj je film sniman.

Kako naša glavna junakinja trči celi film, tako i samom filmu u tom trčanju, dešava se slučajno sapletanje. Naime, u jednoj sceni Jana kaže Novom, kako je tu bio neki čovek koji je hteo da stavi reku u cevi, ali su mu seljaci spalili kuću (i verovatno i njega), a i kako su svi seljaci protiv tog puta koji se gradi, može vrlo lako da se stekne utisak da takvi kakvi su, seljaci su protiv prirodnog i tehničkog progresa koji je tu samo da im pomogne za bolje sutra. U vremenu Rio Tinta, i borbe oko hidrocentrala na Staroj planini, ovakav stav filma vrlo lako može neko da protumači kao da se drži strana ovim firmama protiv kojih je narod ustao na protestima. Siguran sam da je ovo slučajnost i da autorima ni na kraj pameti to nije bio cilj, ali kad se slika priča o narodu i mentalitetu, uvek mora da se posmatra šira slika, a ona je u ovom slučaju toliko preširoka da obuhvata sve što se dešava na ovim prostorima, uvek i stalno.

Ova poslednja zamerka je možda samo meni upala u oko, i svakako ne bi trebala da se uzme za zlo filmu i ekipi, već da se prepiše eventualnom neiskustvu, jer ovaj film trasira početak jednog dobrog puta nove rediteljke na našoj sceni.