Recenzija filma „Tetris“: I onda je video igra srušila „gvozdenu zavesu“, čiča miča i gotova priča

Verovatno se neki od nas još uvek sećaju prvog jakog talasa igrice Tetris koji je zahvatio našu zemlju sredinom devedesetih, gde i pored sankcija i ostalih problema, ova popularna zabava je došla do mnogih građana. Priča o samom nastanku igre, kao i o otkupljivanju prava je oduvek bila prepričavana u mnogim gejmerskim krugovima industrije kao krajnje interesantna. Konačno je priča ispričana u formatu filma, sa naravno domaštanim situacijama i akcijama, jer da se ne lažemo, ne biste baš voleli da 2 sata gledate pregovore tri kuće koje vode razgovore sa ruskom vladom.

Kao šta je samoj igrici bio cilj da zadovolji široke narodne mase, i sam film „Tetris“ je pokušao to isto osećanje da replicira. Postavlja se pitanje da li je u tome uspeo? Pa…kako kome.

Priča prati put na koji je igrica Tetris krenula nakon što je napustila granice SSSR-a, sa političkim tenzijama u pozadini koje su dostigle tačku ključanja, da bi se zakoni, ugovori i tehnologija uvijale u komplikovanu mrežu, sve dok se sam film obraća dvema vrsta publike – fanovima koji znaju priču i običnim gledaocima.

Priča iza jedne od ‘najjednostavnijih’ video igara svih vremena je sve samo ne to. Henk Rodžers (Taron Egerton), je čovek koji želi da obezbedi prava na Tetris za Nintendo, mora da raspetlja ovu mrežu da bi obezbedio igru Alekseja Pajitnova (Nikita Jefremov). Daleke 1989. porodice koje su dobile Game Boy sa uključenim Tetrisom nisu imale pojma o preprekama koje su Rodžers i Pajitnov morali da prevaziđu. Danas je priča relativno dobro dokumentovana kroz eseje i dokumentarne filmove. Ali svaki put kada pročitate o tome, i dalje sve deluje neverovatno.

Ova adaptacija reditelja Džon S. Berda (Stan & Ollie, Filth) uzima nekoliko sloboda u prepričavanju istine, sve u svrhu zabave. Rodžers i Pajitnov su navodno pregledali scenario i predložili neke od promena. Kada film počne, „Ovo je zasnovano na istinitoj priči“ treperi na ekranu u pikselskim slovima. A ključni deo ovde je to „zasnovano“.

Uopšteno govoreći, „Tetris“ je zabavan triler, koje ne treba shvatati mnogo ozbiljno niti primati mnogo k srcu one klasične podele na – zapad koji je princ na belom konju koji spašava sve i na istok, koji su uvek grubi i pohlepni i jako opasni ljudi koji prvo pucaju, a onda postavljaju pitanje. Ako želite da ga pogledate kao ozbiljnu studiju o „kataklizmi komunizma“ SSSR-a kroz priču o potpuno kapitalističkom proizvodu koji je nastao iza gvozdene zavese, cela priča će se raspasti. Da ne kažemo otopiti kao Sneško Belić na zubatom sovjetskom suncu.

Kao i kod drugih „buddy“ akcija, film najviše uspeva tamo kada se sve svede na osnove, a to je da je ovo borba dvojice ljudi da dovede svoj san, u ovom slučaju igricu, pred što više ljudi. Pa tako kao što su pre njih Švarceneger i Beluši imali svoje američko – rusko druženje u „Crvenom usijanju“ pre skoro 40 godina, Egerton i Jefremov funkcionišu slično, ali kao više štreberska verzija koja igra i protiv istoka i zapada. U stvarnosti je bilo potpuno drugačije. Egertonov Henk Rožers je ovde autsajder koji se bori za malog čoveka. U stvarnom životu, Rodžers je samo još jedan šraf u industriji koja zarađuje tad milione, danas milijarde.

Ipak konačan proizvod je takav da čak i kad sve krene u pravcu sumanute akcije, negativaca kao iz crtanog filma, jurnjave kolima i bežanjem u poslednjim sekundama, tad postaje i ono što i treba. Korektna zabava za nedelju popodne zbog koje se svakako nećete pokajati i ništa više od toga. A nekad je valjda i to potrebno.

Kad tako gledate film, lakše ćete svariti i pomalo šaljivu, a pomalo i ne, poruku filma u kojoj je cela ujdurma oko Tetrisa zaslužna za pad SSSR-a, berlinskog zida itd. Pritom, imamo i dva izuzetna muzička momenta u filmu u kom čujemo dve ruske obrade čuvenih 80’hitova „Holding Out For a Hero“ i “Heart of Glass” u izvođenju pevačice Poline.