Recenzija filma Ubistva pod cvetnim mesecom: Skorseze vraća američko društvo na fabrička podešavanja

Očigledno je Skorseze u svom epu, dugačkvom preko 200 minuta, spremio publici novo remek delo, i kako su rekli u recenziji na portalu Oblakoder, vratio je Ameriku na fabrička podešavanja, tamo gde je najviše boli. Njihovu recenziju prenosimo u celosti.

„Možda se neki od vas sećaju, a neki znaju priče, kada su se klinci igrali kauboja i Indijanaca. U nekom trenutku je to prestalo da bude kul jer, realno, svi smo počeli da navijamo za Indijance. Slično je i sa žanrom vesterna. Prvo su svi voleli Džona Vejna i kauboje, da bi kasnije došli do istorijskog ne. Nastupilo je novo doba revizionističkih vesterna, u kojima su uglavnom svi bili loši i zli. Oni dobri su se tako nazivali samo zato što bu bili protivnici loših i zlih.

Revizionistički vestern kao žanr se i dalje s vremena na vreme pojavi na repertoarima bioskopa, ali i kao potencijalni mamac za Oskare i druge nagrade, iako odavno slovi da nema baš mnogo novih priča i zapleta tu da nam se ispriča. Samim tim važi za jedan težak teren, u koji bolje da se ne upuštaš ako ne iznaš da igraš igricu na hard. Martin Skorseze ne samo da igra igricu na hard, on je tu igru i izmislio.

Jedna od glavnih odlika revizije vesterna su sami likovi, koji su postavljeni tako da na svetu ništa nije crno-belo kao na početku samog žanra, već da tonovi sive uglavnom preovlađuju. Deda Marti u Killers of the Flower Moon pravi reviziju na reviziju, vraća se na početak podela sveta, u kojem jeste sve crno-belo, odnosno crveno-belo, gde je belo potpuno uništilo crveno.

Film nas dovodi na početak dvadesetog veka i pleme Osadž, koji postaju najbogatiji Indijanci, ali i Amerikanci generalno, s obzirom na to da se na njihovoj zemlji pronalazi nafta. Ovaj narod postaje veoma bogat, a beli čovek će, naravno, probati da sve to preuzme na neki način. Samo što ovo nije vreme Divljeg zapada (kao) gde će neko uleteti pištoljima i opljačkati ih, već će probati lažnim prijateljstvima i brakovima da otmu pedalj po pedalj zemlje. Ernest Bukhart (Leo Dikaprio) se nakon Prvog svetskog rata vraća u Ameriku, dolazi da živi kod svog ujaka King Hejla (De Niro), koji je najmoćniji belac na indijanskoj zemlji i njihov najbolji prijatelj. Tu upoznaje Indijanku Moli (Lili Gledston), bogatu devojku, koja sa majkom i četiri sestre ima veliko imanje koje zanima mnoge. Naravno, ujak će zajedno sa sestrićem, ali i celom bulumentom prljavih i štrokavih likova, šarmirati mlade Indijanke, napraviti im decu i pustiti ih da se razbole i umru (jer Indijanci usled svojih verovanja ne veruju zapadnoj medicini, ali su i generalno slabašnijih organizama).

E, sad, ono što prvo upada u oko je trajanje ovog filma, i nakon nekog vremena se zapitate – „Kako si ti, Marti, mislio da voziš ovo tri i po sata???” Ali onda nam stiže odgovor u vidu toga da je, bez obzira na vreme, seting ili ozbiljnost teme ovo klasičan film Martina Skorsezea. Ubrzo ovaj film, kako po brzini radnje, tako i po dinamici Dikaprio – De Niro, postane Goodfellas u ruralnoj Americi dvadesetih i završi se brže nego što izgovorite genocid nad Indijancima.

I zaista, Dikaprio i De Niro su ostvarili interesantne uloge. Taman kad pomislite da se pomalo recikliraju i služe nekim već viđenim fazonima, dodaju neku novinu u svoj repertoar. Leo je pacoliki Ernest, kog maska dovoljno poružnjuje da bismo poverovali u njega kao slabića redneka koji će uraditi sve što moćni ujak kaže, iako mu sve vreme ipak verujemo da on zaista voli svoju ženu i porodicu. Samo pare voli više, a ujaka se plaši najviše.

Skorseze je vremenom otključao jednog drugog Dikaprija filmom The Wolf of Wall Street. Spremnog da glumi užasne, samožive likove, koji su na ivici komedije (ako je nekome do smejanja na te situacije). Sličnog lika je kod Tarantina usavršio u „Once upon a time in Hollywood”. Ovde je na tom istom tragu, samo što vam neće dati puno razloga da navijate za njega.

De Nirov Kralj Hejl počinje priču kao dobročinitelj, ali svako ko je pogledao dva filma u životu zna da najveća pretnja dolazi upravo od njega, tako da to i nije neki spojler. U ovom liku je strpana cela istorija 20. veka velikana američke i svetske politike, koji ti jednom rukom pomažu, a drugom ubadaju nož u leđa i istresaju sve iz džepova. Tamo gde sve počne kao opisivanje organizacije prvih kapitalističkih društava i organizacije Amerike, završava se kao opisivanje organizovanog kriminala i tajnog društva koji vode ceo svet.

Ova dva lika, kao i njihova pratnja, toliko su odvratni da, kad se konačno pojavi nešto kao princ na belom konju (odnosno konjica), osećate se kao da je ekran neko zapljusno kofom vode i da je konačno oprao užas i smrad sa njega. Ali nije neki spojler ako kažemo da hepiend ovde teško da će biti, jer i sami znate koliko Indijanaca ima danas na severnoameričkom tlu.

A između svega toga kroz ceo film pratimo fizičko propadanje jedne žene, koja od stamene devojke postaje polubeživotno telo, koja na ivici torture porn žanra reprezentuje celu jednu rasu koja je uništena na užasan i podli način. Lili Gledston ipak kao glavna glumica nije imala dovoljno mesnatu ulogu da se pokaže, i u većini slučajeva ona je samo oruđe u rukama reditelja i metafora da bi se pokazala patnja njenog naroda, tako da njeno guranje u prvi plan tokom promotivnih kampanja kao glavnog lica filma nema mnogo smisla.

I realno, glavna mana filma je svakako to što je, iako je trebalo da bude priča o propadanju Indijanaca, ovo ipak priča o zlobi belaca. Indijanci su opisani kao neka vrsta glinenih golubova koji su lako poskidani i poubijani na ovaj ili onaj način, a predstavljeni su samo kao previše lakoverni ljudi koje je razni ološ prevario.

Skorsezeovo srce je uvek na pravom mestu. U svojoj osmoj i devetoj deceniji života filmove pravi polako, sa dosta detalja, posveta, kao da stalno ulazi u svoje testamentarno delo, pa je tako i ovog puta uradio. Ako je ovo poslednje od njega, onda je ovo propisan pozdrav i želim mu da uživa u penziji (dok ga ćerka snima za TikTok). Ali i znamo da, ako se on oseća još uvek zdravim i bistrim, već juri ideje i lokacije za novi film.

Jedna od najvećih scena u istoriji filma je kraj filma Searchers, Džona Forda u kojoj kamera iz kuće, kroz vrata, prati Džona Vejna koji je vratio kući svoju rođaku koja je godinama živela sa Indijancima. Ta scena je imala minimum 700 omaža u istoriji filma. U Killers of the Flower Moon, Marti taj kadar koristi da iznese Indijanku iz kuće, i valjda time pokušava da, barem na filmu, okrene tužnu istoriju jednog naroda“ napisali su na portalu Oblakoder.