Gledali smo „Leave the world behind“: Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta

„Leave the world behind“ počinje dijalogom u krevetu bračnog para (Džulija Roberts i Itan Houk) koji pripremajući se da krenu na vikend pored mora, ona njemu kaže kako je***o ne podnosi ljude. Ta mizantropska poruka data na samom početku, treba da vam bude kormilo i vodič za dalje praćenje radnje.

Netlfiks produkcija je pre neku godinu probala da napravi apokaliptičnu satiru „Dont look up“ koja je izviždana i popljuvana gotovo od svih, kako od kritike tako i publike. Sada opet ulaze u avanturu sa sličnim žanrom, malo manje komičnim, koji ipak ima nešto bolje ocene. Tako da očigledno se pomeraju iz tačke A u tačku B, pa možda možemo da očekujemo da ćemo na Netfliksu dočekati jedan pravi, kršten film sa tematikom kraja sveta, koji će zadovoljiti sve.

U filmu Sema Išmaila, već pomenuti bračni par kreće na vikend sa decom, i iako u njihovom ponašanju sve deluje kao da će ovo biti samo još jedan odmor sa porodicom, stvari počinju da se komplikuju oko njih. Prekookeanski brod se nasuka na obalu, onda nestane struje, a uveče na vrata pokucaju vlasnici kuće koju su iznajmili (Maheršala Ali i Mihajla Herold) tražeči od njih da prespavaju tu preko noći.

„Leave the world Behind“, valja li ili ne?

Film je ipak sporijeg tempa, pa se samim tim polako otkriva da svet oko njih staje, kao i komunikacaja, tv i internet. Stižu letci koji naslućuju potencijalni teroristički napad, a i čudan ometajući zvuk je sve glasniji i glasniji i sve više preti našim junacima. Sa druge strane u prvi plan izbijaju i hipokrizija više srednje klase, kao i međusobno nepoverenje, ali i uvek potencijalna rasna tenzija.

Iako ovako opisano, ovaj film deluje kao neki provokativan i kompleksan  film koje valja gledati 100 odsto posvećen, on ipak to nažalost nije. Ideje o smaku sveta, koji pravi neko iznutra, umiksovani sa komunikacijom dva para iz filma, daje tek neki onaj opšti utisak koji se opisuje u onoj tvrdnji – može, a i ne mora.

„Leave the world Behind“ kad želi da bude ozbiljan, spada gotovo na amaterske grane, s obzirom da nam reditelj crta poentu u krupnom kadru, i ne dopušta publici da sami dođu do nje, jer realno nije mnogo teško. Pogotovo što sama priča ima dosta prostora za neko svoje lično tumačneje usred raznih misterija koje provejavaju.

Mada, sa druge strane, kad vidim koliko tekstova na internetu postoji koji se baziraju na temi – „Šta se zaista desilo u filmu Leave the world behind“, možda ja ipak precenjujem netfliksovsku publiku i možda zaista treba crtati i više puta podvući šta se desilo.

Kao paralelna priča, možda i najsimpatičnija u celom filmu, ćerka našeg glavnog bračnog para gleda po prvi put seriju „Friends“ i internet baš prestane da funkcioniše kad ona treba da pogleda poslednju epizodu i konačno sazna šta će se desiti sa Rosom i Rejčel.

Motiv ove serije se provlači kao neka posebna vrsta nostalgije za vremenom koje mladi nikad nisu ni živeli, što je česta emocija u današnje vreme. Pronalaženje zone komfora u teškim periodima (sećamo se kako su ljudi za vreme korone prigrlili reprize svojih omiljenih serija). Loženje na nešto stariju seriju pokazatelj je i koliko je tehnika uznapredovala godinama, a na kraju i sama reklama za Netfliks, koji reprizira ovu gledanu seriju.

Jako je čudno, ali ovakav film, sa nazovi ozbiljnom tmurnom tematikom, sa veoma malom količinom vere u ljude i ljudski rod, na kraju može jedino da se posmatra kao lagani Netfliks film za nedelju popodne. Povremene doze humora, šarma Alija i Robertsove, i već pomenute fore sa serijom „Prijatelji“ koja se vrte poprilično pomaže takvom stavu, dok poruke u kojima smo samo krivi za sve kao i da za uništenje sveta ne moramo da gledamo u nebo, već da pogledamo ispred i oko svog dvorišta jesu u načelu tačne, samo je očigledno ipak potreban veštiji reditelj da tako nešto ispuni.

Konačni utisak je da između sjajnih prvih i poslednjih 5 minuta se nalazi dva sata raznoraznih nebuloza i interesantnih ideja, koje stvaraju proizvod kog se već za 6 meseci gotovo niko neće sećati.