Slušali smo nove albume za Nemeček i Future Islands: Mrak ovih prostora i neonska svetla daljine

Nemeček – Prokletije II

Postoji ona sintagma koja se mahom koristi prilikom opisivanja filmova, muzike, književnosti, fudbala ili neke druge umetnosti a koja glasi – „to nešto“ što opisuje svu teskobu i težinu života na ovim prostorima.

Time se recenzenti, kritičari ili već neki treći lako izvuku kad se bave granama pop kulture koje uzmu da obrađuju neku težu tematiku. Mogao bih onda i ja da se izvučem, pa upravo da tako opišem drugi deo trilogije „Prokletije“, zagrebačkog benda Nemeček. Kažem benda jer je na albumu zastupljen trojac, iako je sve nekad davno počelo kao misao i ideja jednog čoveka Vedrana Živkovića, koji i dalje predstavlja kako alfu tako i omegu cele priče.

Ruku na srce, težina ovih prostora se zaista čuje u svakom udarcu bubnja, gitarskom rifu i pevanju iliti zapomaganju Živkovića jer neretko, Nemeček zvuči kao vojni orkestar, ali one vojske koja je silom i bez svoje volje gurnuta u nečiji drugi boj. Onakav na kakve smo navikli ovde. Neko će čuti i gotik sintove, a neko bubanj i melodiju plemena koji su živeli na ovim prostorima pre nego su došli oni koji su želeli da nas ujedine sve pod istom zastavom i himnom.

Kad smo već kod ovih prostora, na njima pored lepih žena, dobre hrane i bratoubilačkih ratova, gaji se kult i obožavanje benda Swans kao i prema Majklu Điri. Mnogi muzičari vole ovaj bend (vidjam ih na koncertima koji se zadese ovde jednom u 5 godina) ali retko ko je uspeo da uđe u uspešno odavanje poštovanja ovim velikanima kao što je to ovde uradio hrvatski bend.

Samo na prvi pogled je to jednostavna buka, ali iza sebe kroji spiralu različitih emotivnih i drugih agregatnih stanja. Pesme su isprekidane tihim dronovima ili landscape zvucima koji kao služe kao pit stop u koji svirka staje, pre nego nastavi brzinsku haotičnu trku. Trku sa samim sobom.

Pesme poput „Na kraju svega (Beograd)“, „Miredita“, „Kuvert“ su baš takve, katarzične, sve dok ne dođemo do centralne pesme albuma „Olovni“, koja samo zvuči kao balada. Tiha je, i ima melodiju ali i potmuli bes, iste one vojske sa početka koja čeka novi juriš. Vokalno, podsetiće mnoge ova pesma na Rundeka odnosno ovako bi Darko zvučao da se nakon Haustora nije opredelio za svoj šansonjerski je**vetarski stil muzike. (Ništa lično protiv takvog stila naravno).

„Prokletije II“ su jedno ozbiljno parče muzike. Prvi deo je bio „previše svega“. Previše buke, previše tih, previse nervozan, ali njegov naslednik ga pobeđuje. Iako nema takmičenja. Pesme su konkretnije, fokusiranije, svesni veličine koje imaju u svojim rukama i koje ne smeju da potroše na mrljavu underground svirku. Velika ploča za ova mala nebitna vremena koja živimo.

Future Islands – People who arent there anymore

Nijedan čovek nije ostrvo, to je vrlo poznata kovanica. Ali bend Future islands pati pomalo od velike zastupljenosti i veličine jednog čoveka. Semjuel T. Hering, pevač je koji je ovaj bend proslavio, svojom pojavom nežnog bildera za kog nikad niste sigurni da li će vas izazvati na tuču ili na dance off. Ustvari, pre će na ovo drugo.

Ipak, Hering zajedno sa svojom bendom već godinama unazad predstavlja onaj bend koji je omiljen za preporuku ljudima koji vole sint pop ukorenjen na zvuku osamdestih. Novi album ne odstupa od te formule na koju smo navikli. Ako ste ih do sad pratili, naravno.t

Bend zvuči brzo, sigurno, puno, i plesno. Pulsiraju basevi i ritmovi koji sami šalju noge u pocupkivanje i ples, dok Hering peva melodije koje ostaju u ušima dugo nakon što se pesme završe.

Po čemu se onda ovaj album razlikuje u odnosu na prethodne? Pa zato što je bend nakcrao hitove na njega, tj pesme sa hitičnim potencijalom više nego ikad kroz celu karijeru. Taktika je bila jedan veliki hit po albumu. Sad su je napustili, pa od „King of Sweden“, preko „Peach“, do „Tower“ i centralne „Say Goodbye“ dobijamo neke od najboljih pesama njihove karijere, gde svaka može da se pusti u kakvom indie disko klubu, ali i u intimnim, usamljenim satima.

I pesme, i vajb, i melodije, kao da naglašavaju da se osamdesete nikad nisu završile, makar za Heringa i za ekipu. Poslušajte samo „Say Goodbye“ i videćete neonske šljašteće boje ili glumce poput Richard Gira, Kevina Bejkona ili nekog trećeg koji u scenama nesanice voze kroz prazan grad u kolima spuštenog krova kroz noć.

Od benda od kog smo očekivali da samo održava glavu iznad vode i postoji, dobili smo klasik koji bi mogao da ih vrati u centar pažnje koji su poslednjih godina napustili.