Recenzija serije „Deca zla“: Triler i čačkanje nezaraslih rana iz bliske prošlosti

„Deca zla“, serija o kojoj svi pričaju.

I kako to obično biva kod nas, mnogi su stekli mišljenje o njoj, mahom negativno, bez da su pogledali i minut epizode. Sa druge strane, mnogi vole sve što se snima u našoj zemlji, i samim tim automatski sve dižu u nebesa i daju ocene 10 od 10. Istina je negde između, ili negde tamo, ili negde ko zna gde.

Na portalu Oblakoder pojavila se recenzija ove serije koja je pokušala da pohvali ovu seriju, ali i da istakne stvari koje su mogle da budu bolje.

“ Uživanje u domaćoj TV i filmskoj produkciji je uglavnom kao da ste izabrali plavu pilulu u Matriksu. Da se podsetimo: Neo dobije ponudu sa dve pilule, od kojih će mu jedna pokazati kako zaista izgleda svet ako se probudi, a druga će ga vratiti u uljuljkanost već viđenog u kom mu ne smeta ništa. U gledanju domaće televizije, plava pilula je neophodna da ne biste morali da žmurite na loš scenario, glumu, rupe u zapletima, mali milion nelogičnosti u radnji i gomilu tehničkih problema. Sa druge strane, crvena pilula bi značila da, pod uticajem evropske i svetske produkcije, apsolutno batalite većinu domaćeg sadržaja nakon prve epizode. I to nije retkost. Više puta sam naleteo na komentare da gotovo sve domaće serije izgledaju kao reklame za šampon.

Da se razumemo, ja te plave pilule jedem kao tik tak i gledam svašta nešto domaće. Žmurim na jedno ili oba oka i tražim bilo kakve kvalitete kao deca sitne bube ispod kamenja, čisto da bih nastavio da gledam i ubedio sebe da je sve to vredno gledanja. Ali i pored toga, nešto ume da zasmeta i ne dozvoli da uživam u potpunosti u nekom domaćem televizijskom umetničom uratku. S tim na umu, popričajmo malo o seriji Deca zla.

Deca zla je serija koja je prva sa ovih naših (srpskih) terena dogurala do velikog HBO-a, ili barem do njegove evropske podružnice, koja je i sama imala niz promena u prethodnim godinama, kao i spajanja sa drugim kućama. Serija kao takva je uzburkala duhove za samo nekoliko dana prikazivanja. Mnogi su pohitali da kažu da ništa bolje nikad nisu gledali kod nas. Drugi su, naravno, uvređeni, kako samo to srpska javnost ume da bude, zbog raznih nekih rana iz prošlosti koje je serija rešila da čačka.

Serija je nastala po knjizi, iliti bestseleru sudije Miodraga Majića, koji je u nekom trenutku rešio da svom pravosudnom životu doda i zanimanje pisca krimića. I to, koliko čujem, radi vrlo uspešno (čujem, jer generalno slabo čitam). Što zbog popularnosti same knjige, ali i raznih „Utisaka nedelje” u kojima je bio gost, Majić je ovde u prvom planu kada je o autorstvu serije reč, iako se, koliko sam shvatio, nakon samog pisanja knjige nije mnogo mešao. Bez obzira na to, scenaristkinja Katarina Mitrović, koscenarista Bojan Vuletić, kao i reditelji Ivan Stefanović i Vladimir Tagić, ostali su u nekom drugom ili, čak, trećem planu. Makar što se tiče odjeka ovog projekta u javnosti.

U priči pratimo advokata Bobića (Radovan Vujović), koji reši da brani mladića (Peđa Marjanović), telohranitelja poznatog opozicionog političara, optuženog za ubistvo istog tog političara, jelte. Njegov leš je pronađen nakon ritualnog ubistva sekirom sa dukatom u ruci. Sve deluje kao da je mladić to i uradio, i čini se da mu jedino veruje njegov advokat. Pritisak vlasti postoji da se sve zaključi do izbora, a tužiteljka (Milica Janevski) koja je, uzgred, bivša devojka advokata branioca, mora da iskoristi svoje privatne veze da bi javila svom bivšem da ne talasa mnogo. Njemu je, međutim, izgleda baš do talasanja, jer je još uvek povređen zbog raskida, pati od ozbiljnog slučaja nekontrolisanog besa, a i očigledno da duhovi prošlosti iz detinjtva ne miruju i ne daju mu da spava mirno noćima, i pored gutanja velike količine lekova i opuštanja uz dosta marihuane.

SAD IDU MINIMALNI SPOJLERI, NE MNOGO VELIKI, ALI ČISTO, ETO, DA KAŽEM NEŠTO I O RADNJI POSLE DVE EPIZODE

Kako se prve dve-tri epizode budu odvijale, Bobić će osloboditi optuženog relativno brzo, međutim, kopkaće ga to ko je zaista kriv, a i shvatiće (usled svojih paranoja koje su možda opravdane, a možda i ne, saznaćete kako vreme prolazi) da isti oni koji su radili o glavi njegovom pokojnom ocu, rade sad i njemu o glavi, a da je sa svim tim povezan i slučaj mrtvog političara. Spirala njegovog mentalnog potonuća, ali i samog slučaja će ga dovesti u neke potpuno nenadane pravce, a priča o gotovo nasumičnom ubistvu političara u Beogradu imaće mnogo širu pozadinu koja se tiče celog Balkana.

KRAJ OVOG SPOJLERIČNOG DELA

Prvo da krenemo od onog dobrog. Iako kreće presporo i treba joj dosta vremena da se konačno pokrene, ova serija zaista, kad krene, postaje pravi uzbudljivi rolerkoster kakav se retko viđa kod nas. Tera vas da ostavite svoj život po strani i progutate svaku epizodu, da se zaista brinete za likove, da se pitate i pretpostavljate ko je ubica i kako će glavni lik da se izvuče iz svih nedaća. Drugo, mnogo bitnije, serija otvoreno priča o zločinima iz prethodnih ratova i nalaženju mira nakon svih nedaća i problema, ili barem pokušaju života nakon pakla devedesetih. Pa, ko se u tome snađe. I možda najbolje, dobijamo jedan fini šamarčić (koji možda malo više boli, sudeći po tome da se serija, umesto na Telekomovim televizijama i RTS-u, ipak emituje samo na stranom striming programu) i kritiku vlasti, sudstva, policije, kakva se ipak i dalje retko viđa. Ta priča nije u prvom planu, ali je, u trenucima potpunog raspada svega, televizija tu da nas podseća da ministarstvo i policija drže stvari pod kontrolom.

Od glumačkih kreacija, posebno se izdvaja Zoran Cvijanović u atipičnom, a opet nekako već poznatom liku iz njegovog korpusa, bivšeg pandura Zvonceta, koji je i stric mladog advokata i samim tim mu je i čuvar, ali i partner u poslu. Tu su i novinarka, love interest za glavnog lika, koju tumači Jovana Stojiljković, i njen brat iza rešetaka Bojan Dimitrijević koji će, kako epizode budu odmicale, imati sve više prostora da pokaže svoj veliki glumački talenat koji, nažalost, uvek dobijamo na kašičicu.

Ipak, ako već moramo da uperimo prst u boljke cele priče (ne moramo, ali ja hoću), serija prvo pati od gušenja glavne radnje sporednim likovima i drugim rukavcima priče, koje su na kraju bile tu samo da bi popunile vreme. Šest epizoda (ili, ajde, osam) bi bilo idealno za ovako nešto. Deset je previše. Serija je mnogo izgubila i binge momentom, ma koliko vi to voleli i mislite da ne biste mogli da živite bez toga. Da je krenula epizodu po epizodu, ljudi bi se postepeno navlačili, čekanje novih otkrića bi stvorilo jači hajp, pojavile bi se situacije i teoretisanja na mrežama ko je ubica, a i time bi se razbio malo kontinuitet gledanja, pa bi neke stvari koje su bole oči možda bile manje očigledne. Kao i u većini serija kod nas, gluma je, nažalost, posebna boljka. Većina glumaca se nije snašla u početku (neki i do samog kraja) u ovakvim trilerskim zadacima, pa su patili ili od preteranog dramatisanja, ili od nedostatka istog.

Na kraju, ostaje i osećaj da na samom projektu nije bilo glavnog autorskog dodira koji bi čvrsto vodio celu priču, već kao da je sve preneseno iz same knjige. Majić i njegov predložak su ostali alfa i omega celog projekta, što samo po sebi nije loše ako je predložak dobar. A ovde naslućujem da je bio.

Ali vratimo se pozitivi i tome da, pored ovih zamerki, serija ipak nekim čudom funkcioniše. Valjda ako ste tako rešili. Iako priča deluje univerzalno, ona postaje vremenom duboko lokalna, ali i dovoljno opšta da ljudi razumeju o čemu se tu zapravo radi. I bez obzira što za to literarnog predloška više nema, ne bih imao ništa protiv da se nastavi serija, sa ovim preživelim likovima, u nekoj novoj priči i slučaju jer, kao što i serija nudi poruku odgovornosti i pomirenja, svi ti kvaliteti koji su isplivali na površinu do kraja imaju odgovornost da nastave da postoje“ napisali su o ovoj seriji na portalu Oblakoder.