Recenzija serije „Mrs. Davis“ – Kad AI naleti na sebi ravnog protivnika

Dejmon Lindelof je specifičan autor (ali i jedan od omiljenih potpisnika ovih redova, tako da slede samo pohvale) koji se hvatao mnogih velikih tema u svojim dosadašnjim serijama. Zbog nekih je bio omražen i osporavan („Lost“), zbog nekih hvaljen („Leftovers“), zbog nekih i jedno i drugo („Watchmen“), ali ono što je zajedničko za sve ove priče je da je, fudbalskim žargonom, krenuo glavom gde mnogi ne bi smeli ni nogom. U svojim pričama o čovekovoj prirodi, slobodnoj volji, razlikama i sličnostima vere i nauke, uvek je nudio drugačiji žanr u kojem je celu svoju „veću“ priču zamislio. Tako je bilo i sad.

Ako bi probali ukratko da sumiramo o čemu je „Mrs Davis“, dobili bi da je to komična SF priča o kaluđerici koja kreće na putašestvije da bi pronašla Sveti gral i da bi uništila veštačku inteligenciju. I da, pomaže joj parodična verzija tupana nalik na „Fight Club“ ekipu, sa doduše manje šizofrenih obolenja.

Ovo je kratak siže cele priče ali nije ni vrh ledenog brega inovativost ali i apsolutno zabavnih gluposti koje nam „Mrs. Davis“ nudi. U jednom momentu, naša glavna junakinja, časna sestra Simon, zgražavajući se nad glupom situacijom koja se ukazala, dobija odgovor od svog bivšeg dečka Vajlija – „Ne možeš da veruješ koliko stvari postaju gluplje odavde“. Ovaj meta komentar jednog od glavnih likova je i znak da se spremite na vožnju koja kreće. Jer ovo je u načelu, sa svim neverovatnim elementima, ipak komedija.

I da, jedan od likova je Isus Hrist, ali ne ona verzija koju smo navikli da vidimo. Trudio se scenaristički tim da nikoga ne uvredi svojim portretisanjem božijeg sina, ali gotovo je izvesno da će neko biti uvređen likom Arapa koji kao u restoranu dočekuje božije ljude i nudi im uz razgovor i finu večeru. On je, da, inače u vezi sa našom glavnom juankinjom.

Kao što je Linelof u svojim prethodnim ozbiljnijim serijama imao neke apsolutno nenadane i hajde kažimo, čudne scene, poput one kad u seriji „Leftovers“, predsednik Amerike može da otključa tajnu prostoriju samo težinom svog polnog organa, ili kad je u seriji „Watchmen“ celu epizodu posvetio liku kog je tumačio Dzeremi Ajrons i njegovom ispuštanju gasova na planeti Jupiter. Sad zamislite da ovaj koncept humora i originalnosti se protegne kroz celu seriju. Čak i ako vam kažem da je ovo serija vuče konekcije i sa Odisejom 2001. i ćuvenom Halom, samo što se u 2001. pokvario super kompijuter, a ovde, pa, kao da je zakazala „Glovo“ ili „Wolt“ aplikacija. I time vam apsolutno ništa nisam spojlovao, a sve sam vam rekao.

U vremenu u kom su scenaristi Holivuda u štrajku jer je jedna od stavki da se plaše za svoje poslove uprovo zbog razvitka AI, jako je zabavno gledati kako izgleda svet u kom mikročipovi zaluđuju svet. Ipak, ova serija ne postupa iz perspektive babe koja buši loptu deci, pa tako kreatori pokušavaju da usmere pravac kritike, ali i nade u faktor čoveka. Mi smo sami sebi ipak najveći neprijatelji ali i najveća pomoć ako nam ostane slobodna volja kojom možemo da izaberemo svoj napredak. Ili svoje potonuće.