Recenzija serije „Poker Face“: Priča o „ljudskom detektoru laži“ kojoj ne, ne može, i neću nikad nisu opcija

Pre, sad već nekoliko decenija, TV i njene serije drugačije su izgledali. Mahom su se zasnivale na pojediničnim slučajevima u kojima je razni neki detektivski svet, ali i oni koji se tako osećaju, rešavali slučajeve, dovoljno da nas zabave na tih 45 minuta nedeljno. Onda je stigla revolicija početkom veka, serije su postale komplikovanije, mračnije, sa kompleksinijim likovima, mahom negativcima koje ste učili da volite i razumete. Epizode su bile isprepletane, niste mogi tek tako da uskočite na pola treće sezone nekog lakog nedeljnog popodneva, već bindžovanje od prve epizode je prosto moralo da se desi. Jednostavni procedurali i televizija onog vremena je gledana sa podsmehom i kao nešto što više nikome ne treba.

Ako premotamo nekoliko godina kasnije, kad smo se zamorili od 49. inakarnacije Tonija Soprana i Voltera Vajta, koje ne dolaze više ni prirodno već kao recept kojim se nešto mora da se desi, pojavio se Rajan Džonson, nakon što je osvojio svet svojim krimi „who dunnit“ komedijama prepunim glumačkih zvezda – „Knives out“. Poznati reditelj je rešio da nešto slično uradi na TV-u.

„Poker face“ je upravo taj stariji princip u malo novijem ruhu, gde u svakoj epizodi imamo novi slučaj, ali naravno sa tvistom, sve obogaćeno sjajnom glumačkom ekipom, i pametno konstruisanim scenarijom, koji je i pulp i b kvaliteta, ali koji pišu nagledani i načitani ljudi. Da ne kažemo intelektualci ili neku drugu ružnu reč.

Cela priča prati Čarli (Natasha Lyonne) koja je, pa hajde da kažemo nešto kao ljudski detektor laži, što je često u životu koristila za prevare upravo u kartaroškim igrama (otud i naslov). Sticajem okolnosti, u prvoj epizodi nakon ubistva njene prijateljica, razotkrije mutne radnje sina vlasnika kazina. Nakon sinovljevog samubistva, otac samo jednu osobu smatra krivcem, a to je glavna junakinja. Ona kreće u bekstvo, a dok se krije, pomaže ljudima i rešava slučajeve svuda po Americi, jer joj pre svega đavo ne da mira, mora da istera stvar do kraja i ne može da je ignoriše.

Međutim, generalno u odnosu na druge slične priče, razlika je u dramaturgiji i to što na početku svake epizode, mi vidimo zločin, i znamo ko je ubica, a onda do kraja epizode gledamo kako Čarli pokušava da dokaže sebi, a i drugima kako je do zločina došlo. Čitajući komentare po netu, vidim da je dosta ljudi upravo ovom segmentu dalo najveću zamerku, ali ne dajte da vas takvi komentari odvuku, jer ovaj način pričanja priče predstavlja jedno od mnogih osveženja koje ova serija nosi.

Pregršt gostiju, od Edrijana Brodija, Elen Barkin, Kloi Sevinji do ovogodišnjih nominovanih za Oskara Hong Čau i Stefani Hsu, svi oni su dali određeni kredibilitet ovoj seriji svojim pojavljivanjem, ali ipak ovo je šou Nataše Lione. Ako je osvojila srca serijom „Russian doll“ pre neku godinu, sad je samo naterala fanove da ta ljubav poraste. Iako ruku na srce, nije to sad bog zna kako drugačija uloga od njene prethodne, ali ona šarmantno nosi taj svoj promukli stav radoznale osobe za koju ne, ne može, i neću nisu opcija.

Naravno, kako to obično biva sa ovakvim formatom, neke epozoda su bolje, neke gore, neke želiš da gledaš dva puta, a nekih se ne sećaš već kad krene odjavna špica. Ali je jako lepo ponovo gledati  nešto ovako šarmantno i opuštajuće. I Rajan Džonson i Nataša Lione su izjavili da bi ovu seriju radili sve dok se ljudima ne smuče, a ako ovako nastave, sa ovom energijom i količinom zabave koju bi isporučili kroz naredne sezone,  smeši nam se onda jedna duga, duga saradnja.