Recept za dobru slikovnicu u osam reči

Odlične ilustracije – u ovih osam reči DŽulija Donaldson, engleska književnica, glumica i jedan od najpopularnijih autora slikovnica za decu na svetu, objašnjava u razgovoru za Danas planetarni uspeh svog junaka Grozona, koji ove godine slavi 20. rođendan. Knjige o Grozonu prevedene su na 76 jezika, uključujući i latinski, prodate su u više od deset miliona primeraka, a ovaj neobičnim šumski lik nastao između mašte i jave jednog šumskog miša prešao je iz dečije literature i na film, u pozorište, muziku, među dečje igračke, hranu, ima svoj sajt.

Slikovnica „Grozon“, u originalu „Gruffalo“, prva je knjiga DŽulije Donaldson koju je Kreativni centar objavio 2014. u srpskom prevodu Zorana Penevskog. Osim serijala o Grozonu, u proteklih pet godina ovaj izdavač objavio je i dve njene slikovnice, čija je glavna junakinja mala bubamara, a nedavno izašlo i „Zbunjeno majmunče“, koje je sa engleskog preveo Dejan Begović, izvršni direktor Kreativnog centra.

Kako je nastao Grozon i po kome je dobio ime?

– Izdavač je tražio od mene da napišem nekoliko kratkih dramskih tekstova za decu zasnovanih na pričama iz narodne tradicije. Među mnogim takvim tekstovima, koje sam u to vreme pročitala, bila je i priča o devojčici i tigru kog je ona prevarila. Odlučila sam da ne napišem dramski tekst, već dobar tekst za slikovnicu. Kada sam počela da pišem, reč tigar bila mi je suviše teška za rimu, pa sam stvorila izmišljeno čudovište, čije je ime moglo da se rimuje sa čim god sam htela. Reč je, zbog rime, morala da ima tri sloga. Takođe, smatrala sam da će reč zvučati opasno ako počinje na „Gr“, kao zvuk režanja – Grrrrrrr! Sve što mi je potom ostalo da uradim bilo je da popunim sredinu reči – pomislila sam da bi ‘Gruffalo’ zvučalo baš smešno pošto se rimuje sa ‘buffalo’ – bizon. Tako se rodio Grozon. Kad sam pre mnogo godina napisala ovu knjigu, nisam ni sanjala da će to ime postati opštepoznato, da će animirani film biti nominovan za Oskara ili da će se kupovati šolje, čizme i kupke s Grozonovim likom. Kad naletim na Grozona kud god da krenem, pomalo se osećam kao miš iz priče koji je stvorio izmišljeno čudovište i završio tako što ga je zaista sreo. Da, ponosna sam na tu priču, ali ništa više nego što sam ponosna na druge moje priče.

Na koji će se način obeležiti ova Grozonova godišnjica?

– Tokom cele godine održavaće se niz manifestacija kojima će se proslaviti taj jubilej, uključujući i proslavu na Sajmu knjiga u Bolonji, koji počinje 1. aprila. Grozonu smo napravili ogromnu tortu za dvadeseti rođendan i nju koristimo na predstavama kada pevamo „Grozonovu rođendansku pesmu“. Takođe smo se povezali sa izviđačima koji organizuju Grozonove rođendanske kampove širom Velike Britanije, kao i s dobrotvornim organizacijama za širenje pismenosti, kako bi svako dete imalo šansu da poželi Grozonu srećan rođendan.

Većina Vaših knjiga, uključujući i ove o Grozonu, bubamari, zbunjenom majmunčetu, kao i u knjizi o Prutku, koja će uskoro biti prevedena na srpski jezik, inspirisan je prirodom. Zbog čega je ona važna u odrastanju dece?

– Mislim da je ljubav prema prirodi veoma važna. Danas se mnogo govori o očuvanju i spasavanju planete. Ukoliko deca ne nauče da cene planetu i njene stanovnike – kako biljke tako i životinje – cela ta priča biće samo prazno slovo na papiru.

Koliko su Vaše detinjstvo i porodica uticali na ono što radite i stvarate?

– Knjige i pripovedanje imali su veoma važnu ulogu u mom detinjstvu. Baka nam je čitala bajke i za rođendane nam je poklanjala knjige bajki, pa me je to verovatno i podstaklo da počnem s pisanjem. Kada mi je bilo pet godina, otac mi je poklonio debelu teget knjigu pod naslovom „Knjiga hiljadu pesama“, koju još imam. Sećam se da sam često recitovala pesme iz te knjige, a kasnije sam počela i sama da ih smišljam. Muzika je takođe bila značajan deo mog odrastanja. Moji roditelji bili su veoma muzikalni – otac je svirao violončelo, a majka je pevala u horu. Uglavnom sam slušala klasičnu muziku do tinejdžerskih godina, kada sam počela da slušam Bitlse i Rolingstonse. I sestra i ja smo naučile da sviramo klavir – još volim da sviram i ponekad uzimam časove. Pridružile smo se Dečjoj operskoj družini. Glumile smo i pevale u predstavama koje su postavljane na scenu. Pisale smo i tekstove pesama za božićne priredbe koje smo izvodile pred tetkama i tečama. Sećam se predstave „Crvenkapa“, u kojoj je naša majka igrala velikog zlog vuka i pevala pesmu o tome kako su joj male devojčice omiljena hrana. Kasnije sam se upisala na Fakultet dramskih umetnosti i još u ranim dvadesetim počela sam da pišem pesme. Napisala sam oko 200 pesama, uglavnom za dečju televiziju, ali sam pisala i neke tematske i zabavne pesme za odrasle. Svakako su iskustvo u pisanju stihova i muzički talenat bili od velike pomoći u pisanju knjiga, a značajan uticaj imali su i nastupi pred publikom. Još uživam kada čujem taj žamor.

Rano ste otkrili svet glume, počinjali ste s poznatom glumicom DŽudi Denč, a potom ste završili studije dramaturgije i francuskog jezika u Bristolu. Šta vas je okrenulo dečjoj književnosti i drugim formama razvoja dečje kulture?

– Nikad nisam svesno donela odluku da ću pisati za decu, to se dogodilo samo od sebe. Mnoge pesme koje sam pisala bile su za odrasle i pevala sam ih u klubovima, ali su se na radiju i televiziji tražile dečje pesme. Verovatno me je pisanje tekstova za slikovnice privuklo zato što sam imala mnogo iskustva u pisanju kratkih rimovanih formi. Knjige nisu bile namenjene mojoj deci, ali su verovatno pretrpele uticaj srećnih sati koje sam provela čitajući im dok su bila mala.

Stručnjaci u Srbiji kažu da se kod dece snizio prag razumevanja teksta, zbog čega se lektira pomera u više razrede. Kakva je situacija u Velikoj Britaniji u tom pogledu i da li internet i elektronika imaju prednost nad knjigom?

– U Velikoj Britaniji ne postoji slična situacija, tako da to ne mogu da komentarišem. Što se tiče novih digitalnih tehnologija, njihovo korišćenje ima i dobre i loše strane. Nedavno sam posetila jednu školu za decu s teškoćama u razvoju i videla da ta deca imaju velikih koristi od digitalnih tehnologija pošto im one omogućuju pristup knjigama. Slično tome, slabovida deca mogu imati koristi od elektronskih uređaja za čitanje jer mogu da povećaju slova. Još jedna od prednosti jeste to što dramski tekstovi koje pišem za škole mogu biti dostupni onlajn, pa dete samo bira ulogu koju želi da čita, dok druge uloge čitaju glumci. Takođe, moj agent može da čita rukopise koje dobije od mene na svom tabletu u prevozu, umesto da vuče sa sobom teške rukopise na papiru.

Uopšte nisam ekspert za moderne tehnologije i ponekad mi zaista izgleda tužno kad u prevozu vidim osobe koje neprekidno gledaju u svoje telefone, a pritom ne deluju naročito zainteresovano za ono što vide ili čitaju. Izgledaju kao neki zavisnici i često mislim da je to veliko gubljenje vremena. Ali,, kao što rekoh, nisam stručnjak za tu temu.

Možete li da nam kažete nešto više o saradnji sa ilustratorima Akselom Šeflerom i Lidijom Monks, s kojima ste sarađivali na većini knjiga koje se se nalaze u školskim programima? Šefler je ilustrovao „Grozona“, Lidija Monks Bubamaru. Koliko je za pisca, pogotovo dečjih knjiga, važno razumevanje sa ilustratorom?

– Komunikacija nije toliko presudna kao što biste možda mogli da pomislite – naše stvaralaštvo potpuno je odvojeno. Sarađujem s nekoliko ilustratora, među kojima su i Aksel Šefler i Lidija Monks. Dok pišem, ponekad imam u vidu nekog od njih dvoje ili nekog trećeg. Ipak, desi se da napišem nešto i da pomislim kako to ne odgovara nijednom od ilustratora s kojima najčešće sarađujem. To onda znači da moram da se bavim istraživačkim poslom i tako stičem uvid u rad mnogih drugih. Ilustratori često ne znaju o čemu pišem dok ne vide konačni rukopis, koji im šalje urednik. Pokušavam da im ne dišem za vratom dok crtaju, jer je neophodno da ilustrator ima što više umetničke slobode. Uvek se obradujem kad vidim pojedine detalje na njihovim ilustracijama, one koje su inteligentno dodali, a kojih nije bilo u tekstu. Veoma je važno pronaći ilustratora, čiji će stil odgovarati atmosferi teksta, jer ilustracije imaju izuzetno veliku ulogu u slikovnicama. Dok je roditelj usredsređen na tekst, dete će analizirati ilustracije. Zbog toga su slikovnice, po mom mišljenju, odlično sredstvo za razvijanje zapažanja kod dece.

Kako, prema Vašem mišljenju, treba da izgleda lektira koja bi pomogla mladima da postanu kreativne i misleće osobe?

– Književnost i čitanje su veoma važni jer podstiču maštu i proširuju vidike. Pomažu nam da razumemo sebe i svoju okolinu, kao i da naučimo nešto o drugim ljudima i mestima. Bez knjiga bismo svi mogli biti puni predrasuda.

Riznica pesama

Gde je mesto muzike u svemu tome čime se bavite – svirate gitaru, pišete muziku za dečje TV serije, songove, mjuzikle… ?

– Muzika obično ima ulogu u mom radu. Naročito volim da pišem pesme – i tekstove i muziku. Iako sada pišem više knjiga nego pesama, pisanje priče u stihovima koji se rimuju veoma je slično pisanju pesme – i jedna i druga treba da teku i da dobro zvuče, a često postoji i nekakav refren. Lepo je što sada mogu da pišem pesme koje idu uz knjige, a one mogu i da se preslušaju u audio-verziji. Moj suprug Malkolm i ja pevamo neke od tih pesama na Grozonovom sajtu. Presrećna sam što je Aksel Šefler ilustrovao divnu zbirku mojih pesama“Riznica pesama“.

U školskim programima

DŽulija Donaldson rođena je i odrasla je u Londonu. Radila je u izdavaštvu, u školi kao učiteljica, pisala pesme za dečje TV emisije. Osim što piše za decu i odrasle, često gostuje po školama i bibliotekama, gde uz pratnju gitare čita delove svojih knjiga, primenjujući pozorišne metode uz aktivno učešće publike. Objavila je 184 naslova, od kojih je 120 uključeno u školske programe u Velikoj Britaniji. Autor je i dva dečja mjuzikla.

Prvu knjigu o Grozonu napisala je 1995, ali je objavljena 1999, kad je doživela momentalni uspeh i kod čitalaca i kod kritičara, što je otvorilo vrata mnogih prestižnih međunarodnih sajmova knjiga, donelo mnogobrojne nagrade i popularnost na svetskim turnejama. Počasni je doktor književnosti na univerzitetima u Bristolu u Glazgovu i nosilac viteškog odlikovanja Reda Britanske imperije za zasluge u književnosti. Pre osam godina proglašena za „dečjeg laureata“ – neku vrstu ambasadora za promociji književnosti za decu.

Zbunjeno majmunče

Kreativni centar objavio je tri knjige o Grozonu: „Grozon“, „Grozonovo dete“i „Grozon istražuje prirodu“. Sve tri ilustrovao je Aksel Šefler, koji zajedno sa DŽulijom Donaldson potpisuje i nedavno obavljenu slikovnicu „Zbunjeno majmunče“ u kojoj su glavni junaci majmunče koje se izgubilo i plavi leptir, koji mu pomaže da pronađe majku. Potraga je puna je nesporazuma koji ih dovode do raznih životinja u džungli, pre nego što uz razne peripetije i obrte ne pronađu mamu majmunicu, kad leptir spozna da, za razliku iz njegovog životnog iskustva, većina mladunaca liči na svoje roditelje.

Prevod sa engleskog Ivana Bojović Grujić