Reči su moćnije nego što nam se čini

Posle više zbirki angažovane poezije i autorsko-uredničkog rada u elektronskom časopisu Male novine, pre četiri godine knjigom „Uljezi“ ušla je i u književnost za decu. Izdavačka kuća Kreativni centar za nepunih godinu dana objavila je dve njene knjige – poslednja „Gospodin Oliver“ pojavila se nedavno, a uskoro se očekuje i treća – roman za tinejdžere.

– Ne odustajem od pisanja angažovane poezije, jer ukoliko se njome ne obraćam savremenicima, ako njih to ne zanima, verujem da će ona jednog dana poslužiti kao još jedan ugao u razumevanju života u Srbiji krajem 20. i početkom 21. veka. Što se pisanja za decu tiče, budući da imam dve ćerke, shvatila sam da su deca istinski zaljubljenici u priče i pesme, odnosno u književnost. „Uljezi“ su nastali iz igre sa mojom starijim ćerkom Katarinom. Kada joj se pridružila sestra Irina, a ja stekla sigurnost u obraćanju novoj publici, igra je postala još složenija, odnosno još dramskija – kaže u razgovoru za Danas Dragana Mladenović.

*Bez obzira na promenu žanra, niste izgubili angažovanost u pisanju i za mlađe čitaoce. Može li se reći da je „Gospodin Oliver“ neka vrsta angažovane bajke u kojoj ste, bar preko „kaobiografije“ na koricama knjige i njen učesnik?

– Gospodin Oliver je savremena bajka o patuljku koji živi u ovom vremenu u gradskoj višespratnici i, družeći se sa osmogodišnjom devojčicom, suočava se onim kroz šta prolaze savremeni klinci. Sigurna sam da bi roditelji u nekom drugom vremenu drugačije reagovali kada bi im dete reklo da komunicira sa patuljkom, danas se takvo dete vodi psihologu… Iskreno, nosila sam se mišlju da gospodinu Oliveru prepustim autorstvo nad knjigom, pošto je on narator, ali ne samo da sam ostavila svoje ime na koricama, već nisam uspela ni da izbegnem da Oliveru dam kaointervju u ‘kaobiografiji’… Tako je to sa savremenim patuljcima. (smeh).

*Mnoga deca imaju svog „gospodina Olivera“, ali specifičnost ovog vremešnog patuljka vidljivog samo deci je u tome što povezuje više generacija u jednoj porodici u Dunavskoj ulici. Zbog čega su nam važni „naši Oliveri“ i gde oni nestaju kad odrastemo?

– Ne znam gde nestaju Oliveri, ali mislim da je pravo pitanje za sve nas gde nestaje dobrota iz dece kada odrastu. Jer svako dete je dobro u prvim godinama, nema zle dece, a vidite koliko je pohlepe, sujete, zla i pokvarenosti svuda oko nas. U tom smislu, gospodin Oliver bi mogao da se tumači kao simbol onog najboljeg u nama, dobrote i naivnosti s kojima se rađamo, a koje s vremenom gubimo.

*Prethodna Vaša knjiga „Dar-mar“, po sadržaju, grafičkom dizajnu, nagradama 2019. bila je hit u dečjoj književnosti, bez obzira na zahtevnost i angažovanost koju postavlja pred čitaoce. Šta Vas je navelo na ovakav vid pesničke komunikacije sa decom u kojoj se u velikoj meri bavite jezikom i igrom rečima?

– „Dar-mar“ je slojevita knjiga, ali je njen cilj jednostavan: uspostaviti komunikaciju s malim i mladim čitaocima, sa devojčicama i dečacima savremenog doba kojima je potrebno za mrvicu više od stihova na koje su navikli. Deca su tu pozvana da pažljivo čitaju i love greške. Oni se kroz te, da kažem, dodatne aktivnosti uvlače u svet pesama. Takođe, želela sam da im kroz poetsku igru približim pojedine lekcije iz maternjeg jezika, padeže, komparaciju prideva, poslovice…

*Koliko na Vaše pisanje utiče iskustvo nekadašnjeg novinara u nedeljniku „Pančevac“ i osobe zadužene za odnose sa javnošću u SANU?

– Istinski sam uživala radeći kao urednica kulture u Pančevcu bez obzira što je bilo stresno, jer je Pančevac u tom periodu doživeo dve privatizacije. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti obavljam posao koji me ispunjava i u potpunosti odgovara mom temperamentu. Uprkos tome, čini mi se da je pisanje proces koji se odvija mimo drugih svakodnevnih aktivnosti. Posebno kada su u pitanju poslovi koji zahtevaju punu angažovanost, posvećenost i odgovornost, što je slučaj sa oba posla koja ste naveli.

*Osim što pišete, već desetak godina ste i autor-urednik elektronskog časopisa Male novine za „književnost, politiku i druge stvari koje menjaju svet“. One baštine tradiciju pisca, novinara i socijaliste Pere Todorovića, osnivača istoimenog prvog slobodnog, komercijalnog lista u Kraljevini Srbiji koji se prodavao na ulici. Postoje li bilo kakve paralele sa našim i vremenom Pere Todorovića, gledano iz ugla politike i kulture?

– Na prvi pogled, da, mogla bi se napraviti određena paralela. Međutim, kad razmišljate o toj epohi i pritom pred sobom imate biografiju Pere Todorovića, ta sličnost postaje sve manja. činjenica je da je Todorović bio jedna od ličnosti, da parafraziram profesorku Latinku Perović, koja je u Srbiji obavila posao za čitave institucije. Njegove Male novine su vesnik modernog novinarstva u Srbiji. Inspirisan time, moj suprug Slobodan Bubnjević je pokrenuo navedeni portal, u čijem sam osmišljavanju i sama učestvovala. Tokom kratkog perioda u Malim novinama radove su objavljivali brojni autori – pisci, naučnici, književni kritičari i novinari, a broj pratilaca je za kratko vreme prešao pedeset hiljada. S tim projektom smo zastali zbog previše obaveza, ali je pitanje vremena kada će Male novine ponovo početi da govore o književnosti, politici i drugim stvarima koje menjaju svet.

*Može li književnost zaista da menja svet u današnje vreme, u kome (ne)očekivane planetarne obrte izazivaju virusi?

– Ne treba izgubiti iz vida jednu jednostavnu činjenicu – reči su moćnije nego što nam se čini. One kreiraju naše misli, verovanja i ubeđenja. Više puta se pokazalo da uvođenje pojedinih reči u javni prostor anticipira određene događaje. Zato me posebno brine bespotrebno i prečesto rabljenje reči „fašizam“ u nađem društvu u poslednjih nekoliko meseci. Da se vratim na vaše pitanje, da, verujem u snagu reči, i mislim da književnost može da promeni svet.

*Koliko Vam je važna saradnja sa ilustratorima u vizuelnom zaokruživanju spisateljskih ideja – sarađivali ste sa Majom Veselinović, Dušanom Pavlićem, Borisom Kuzmanovićem..?

– Divni ilustratori koje ste naveli, a mislim da su oni, uz još neka imena, sam vrh kada je ilustrovanje knjiga za decu u pitanju, u sva tri slučaja su uradili mnogo važan deo posla. Bez njihovih radova, čitaoci bi ostali bez jednog važnog aspekta čitave te zamisli. Neizmerno sam im zahvalna na onome što su učinili od „Uljeza“, „Dar-mara“ i „Gospodina Olivera“.

O virusu koji nije korona

*O čemu govori Vaša nova knjiga namenjena tinejdžerima?

-„Sve što (ni)sam želela“ je zapravo dnevnik dvanaestogodišnje Nine, koja se zbog divljanja neobičnog i opasnog virusa, a nije kovid 19!, jednog aprilskog prepodneva našla u napuštenoj bakinoj kući i to u društvu najpopularnijeg sedmaka u školi. Ne bih da otkrivam kroz šta su sve prošli tokom dvadesetak dana odvojenosti od roditelja i prijatelja, jedino mogu da njihovim vršnjacima, dakle mlađim tinejdžerima, najavim malo smeha, dosta ozbiljnosti, mnoštvo obrta i dobru zabavu uz knjigu.

Zločini nad ženama

*O kojim temama pišete za odrasle?

– Zbirka „Femicid i druge pesme“ je završena i nadam se da će biti objavljena u dogledno vreme. U njoj se prvenstveno bavim temom zločinima nad ženama, odnosno, ubistvima žena u poslednjoj deceniji u Srbiji. Pokušala sam da uhvatim koren mržnje prema ženi, da nađem izvor iz kog je potekla ta priča o ženi kao vlasništvu i njenog tretiranja kao manje važne u odnosu na muškarca. Ispostavilo se da je to toliko duboko ukopano da je pravo pitanje kada će i kako to uopšte moći da se ispravi.

Biografija

Dragana Mladenović rođena je u Frankembergu (Nemačka). U Beogradu je završila je Filološki fakultet na grupi za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Objavila je više zbirki poezije: „Nema u tome nimalo poezije“, „Raspad sistema“, „Asocijalni program“, „Tvornica“, „Omot spisa“, „Rodbina“, koja je prevedena na nemački jezik. Pored pesničkih priznanja, 2006. dobila je i prvu nagradu na konkursu „Laza K. Lazarević“ za najbolju pripovetku na srpskom jeziku.