Reditelj Aleksandar Lukač posle više od tri decenije ponovo režira u ansamblu sa kojim je radio kultne, nagrađivane i antologijske predstave poput: „Tetoviranih duša”, „Ruženja naroda”, „1918.” i „1968.”. Sada je u kragujevačkom Teatru režira „Uspomena na Crvenu zastavu“, po tekstu Milovana Mračevića.
Rad na predstavi je počeo krajem prošlog meseca, a premijera je najavljena za 3. maj. Tokom tri decenije koliko živi i radi u Kanadi, bio je u kontaktu sa Knjaževsko-srpskim teatrom pa, makar i preko skajpa kada je predstava njegovih kandaskih studentata „Priča o Ivanu protiv Ivana” učestvovala na Joakim inter festu, pre 12 godina.
– Otišla je cela jedna generacija sa kojom sam radio. Kragujevački glumci su se preselili sa scene na zidove „kao fotografije”. Kad pođem na probu prolazim pored njihovih portreta i setim se svih njih – Mirka Babića, Bratislava Slavkovića Keše, Miodraga Jurišića, Jovana Miškovića… Danas u ansamblu Teatra i podeli ove predstave, od nekadašnje ekipe, su samo Marina Perić Stojanović i Miodrag Pejković, tada najmlađi glumac u „Joakimu Vujiću” – priča Aleksandar Lukač.
Mada, priznaje, da laska, kada od mladih glumaca čuje da je radio „čuvene predstave”.
– To zaista godi kada čovek čuje da je neko, ko se tada možda nije ni rodio, čuo i slušao o tim predstavama. Cilj nam je da ponovo uspostavimo komunikaciju sada sa mladima. Volim ovo pozorište, moja supruga je igrala u njemu, a vezan sami za Kragujevac na više nivoa. Sin mi je rođen u ovom gradu – kaže Lukač.
Kada je pre duže od 10 godina počeo povremeno da se vraća u Srbiju radio je u pozorištima i sa ansamblima sa kojima je sarađivao pre odlaska u Kanadu, kao što su Šabac, Užice i sada Kragujevac.
Pozorišni teoretičari i kritičari uvek su isticali da njegov rad karakteriše političko pozorište.
– Kao čovek koji živi van naše zemlje duže od 30 godina, nemam moralni autoritet da kritikujem, pridikujem i „ulazim u dijalog” sa ovom zemljom i stvarnošću, jer ne živeći ovde, ne znam dovoljno. Bilo bi nesuvislo i neuviđavno popovati sada, tipa „ja sam došao iz Kanade i sad ću da vam objasnim kako vi ovde trebate da živite”, ističe on.
Kako naglašava, Srbi imaju lošu naviku da „uvek boje od svega znaju sve na svetu”.
– Oni odavde znaju bolje šta se dešava u mojoj ulici u Kanadi. Danas je to još potkovano i „gugl znanjem”, a ja ne želim da se nađem u toj poziciji – izričit je Lukač.
Komad koji režira u kragujevačkom Teatru „vraća” nas u 1985. godinu.
– On nije tolko politički eksplicatan kao ranije predstave i u njemu nema dnevno-političkog i konkretnog sukoba sa našom stvarnošću, ali ima ozbiljne društvene konotacije. To je podsećanje na jedno drugo vreme koje publici odjednom donosi ne samo sećanje na to doba već se ono dodatno prelama i u još jednom vremenskom okviru iz 1999. godine do danas – pojašnjava reditelj.
Prema njegovim rečima, tada smo ušli u sukob sa celim svetom i kada god se desi neki novi rat mi se automatski setimo svoga i našeg mučenja i stradanja, kao i šta smo nekada bili u svetu i kako su nas onda tretirali.
– Sve to pokušavamo na sceni da prikažemo u „izlomljenom ogledalu” sećanja. To je neki meta, meta, meta proces – doza buđenja u stvarnosti u koju ne može da se poveruje – smatra on.
Zanimljiv mu je i proces rada sa mladim glumcima, kojima daje određene rediteljske reference kako bi bolje shvatili ondašnje vreme u procesu rada na predstavi ali i „domaće” zadatke da pogledaju film „Crveni” ili prouče ko su bili Džon Rid, Rebeka Vest ili Lorens Darel.
Lukač posle više od tri decenije u kragujevačkom Teatru Foto: Z.S.M.
Ranije je isticao da mu smeta podela na beogradska i pozorišta iz unutrašnjosti, ali sada ceni da se ta razlika izborisala.
– Nekada je zaista taj jaz bio veći i uvreženiji, a sada se, srećom zbog snimanja serija se gubi. Radeći na istim produkcijama na televiziji i filmovima tu se ta razlika, zajedničkim radom, dobrano izbrisala. Glumci su postali prepoznatljivi i više na to ne gube vreme, snimaju i idu dalje na novi projekat – objašnjava Lukač, napominjući da je razlika ipak opstala kada su u pitanju institucije samih pozorišta.
Takođe, ukazuje i na velike razlike kada je pozorište u pitanju u Srbiji i Kanadi. Zbog toga mu prija rad sa ovdašnjim pozorišnim ansamblima.
– U Kanadi su glumci pod ugovorima i stalno im visi nad glavom mač siromaštva i beskućništva. Posle mladalačkih dana, mnogi su prinuđeni da promene posao. Propadaju gomile talentovanih mladih koji su sjajni, bave sobom, svojim telom i glasom, stepuju, igaju i pevaju. Danas, u Torontu naći glumca koji ima 55 godina i slobodnjaka a da nije pod ugovorom je užasno teško – navodi Lukač.
U Kanadi ima mnogo mladih glumaca koji „otpadnu” iz procesa rada do svoje 30 godine i samo nestanu jer teško je preživeti na dva ugovora od po dve nedelje godišnje. Srećom u Torontu ima jak ansambl Soulpepper (igra reči „Duša i biber”) koju su vrlo snažno pozorište i koji imaju najbolje glumce svih generacija. Naravno, takođe su svi na ugovorima.
– Masovno snimanje serija je donekle popravilo stvar i tamo. Ipak, pozorište mora da bude na nekim „jaslama”, bilo da su državne ili opštinske. Kultura mora da se finasira iz neke kase ili budžeta – zaključio je on.
„Crvena zastava” razapeta između tri trenutka u vremenu
Za komad koji režira u kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teatru kaže da je predstava „razapeta” između tri vremenska trenutka: 1985. godine, 1999. i sadašanjice.
Scena kao vremenska kapsula iz osamdesetih Foto: Z.S.M.
– Gledamo profesora psihologije, koji pokušava da povrati pacijenta obolelog od demencije. Tog čoveka eksperimentalnim načinom lečenja on vraća, poput vremenske kapsule, u doba kada je bio u naponu snage i intelektualnih kapaciteta pre skoro četiri decenije. Igrom slučaja za ekperiment je odabran čovek koji je bio inženjer u fabrici „Crvena zastava” a kako bi mu dočarli to vreme smeštaju ga u kancelariju koja je reprodukcija njegovog radnog prostora iz 1985. godine – predstavlja nam Aleksandar Lukač tekst komada „Uspomena na Crvenu zastavu”.
To podstiče proces oživljanja njegovog sećanja i on napreduje u svom „prepoznavanju stvarnosti”, ali ipak ga sve više stvari čudi i zbunjuje jer on razmišlja kao da je još uvek u tom dobu.
Inače Lukač je sa autorom Mračevićem koji je istoričar u Kanadi, već sarađivao kada je u lazaravačkom pozorištu režirao njegov komad „Sunce tuđeg neba” koji je bio selektovan i za „Steriju”.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Velika izložba “Ples, otpor, (ne)rad. Kulturni, politički i umetnički aspekti plesa za vreme i nakon Jugoslavije” biće otvorena večeras u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: Z.S.M.
