Reditelj Boris Liješević o projektu „Urota“ u Ateljeu 212: Nekad se uplašim novih gasnih komora, deportacija

Na Maloj sceni Ateljea 212 „Petar Kralj“, sa njegovim rediteljskim potpisom, „Urotnici“ će večeras, u 20.30, doživeti premijerno javno čitanje.

Komad se temelji na tekstovima objavljenim u ediciji Zajednička čitaonica, a izvođači su Katarina Žutić, Dejan Dedić, Marko Grabež, uz učešće autora i reditelja.

Posle predstava „Elijahova stolica“, „Brašno u venama“ i „Zrenjanin“ ponovo sarađujete s piscem i političkim filozofom Igorom Štiksom, koji je zajedno s Vladimirom Arsenijevićem napisao novi komad „Urotnici“. Šta možemo da očekujemo od ovog neobičnog projekta?

– Jednu književnu i misaonu dijalektiku o Evropi, o njenoj prošlosti, sadašnjosti iz koje se da iščitati i njena budućnost. Možemo da očekujemo urotu u književnosti, u jeziku i u mislima koje mogu postati nova domovina.

U komadu se pominju imena nekih od najvažnijih pisaca i javnih intelektualaca različitih generacija, u rasponu od blizu šezdeset godina. Kako se oni susreću u ovom komadu, na koji način se poigravate sa vremenom i prostorom?

– To je veoma zanimljiv segment ovog komada – svako je u svom vremenu. Zapravo, u određenom trenutku svog života koji je zanimljiv za komad kao tačka gledišta ili pak susreta. Određene stvari im se još nisu desile. Nekoga tek čeka egzil, nekoga smrt ili javna osuda. Svako od njih je na svoj način borac za bolji svet, čiji su se ideali razlupali o hridi mentaliteta, istorije, geografije i politike. Neki su u prvoj polovini 20. veka neki u drugoj, a neki pak u 21. veku. I kada to shvate, oni koriste priliku da saznaju šta ih čeka u budućnosti. Tako, na primer, Krleža u 1934. godini saznaje da će nastati zemlja kakvu priželjkuje, socijalisticka Jugoslavija, ali i da će se posle četrdeset godina raspasti u krvavom bratoubilačkom ratu. Saznaje, takođe, i da će njegovi sugrađani, sunarodnici pa i saradnici samo par godina posle njegove smrti spaliti njegovu enciklopediju Jugoslavije. Međutim, teši se time da će doživeti duboku starost i biti sahranjen na Mirogoju uz državne počasti. Ono što je za nas prošlost njihova je sadašnjost. A što je naša sadašnjost njihova je budućnost. Teatar ne poznaje nikakve granice a kamoli vremenske.

Kako su „pomešane karte“ u „Uroti“, s kim razgovara Krleža, a s kim Danilo Kiš, Predrag Matvejević…?

– Komad je podeljen u tri celine. U prvoj, koja govori o ratu i egzilu, susreću se Bogdan Bogdanović, Borka Pavićević, Mirko Kovač i Semezdin Mehmedinović. Druga je posvećena “izgubljenim snovima”, i tu nas Bogdan dovodi do Matvejevića, Saše Hemona i Svetlane Slapšak. Treći deo se zove “Evropa i mi, danas”, i tu Bogdan susreće Krležu pa odlaze zajedno da slušaju predavanje Daše Drndić a potom i Danila Kiša.

U kakvu su urotu svi oni uključeni?

– To je pokušaj da se osnuje književna, ili ako se može reći misaona domovina koju povezuju jezik, istorija i zemlja kojoj su svi oni pripadali. Da se književnost nastala na istom jeziku, a to je jezik kojim se govorilo u Jugoslaviji, utemelji kao domovina koju ništa ne može razjediniti. Domovina u kojoj nema neprijateljstva, u kojoj vladaju drugi zakoni. Napuštanje domovine ili osuda, ili javni progon koji mu se dogodio, postaje ulaznica za ovu novu, filozofsku, dijalektičku, nematerijalnu, misaonu, književnu, idealističku republiku.

Kolika je danas moć te naše domovine jezika u širem krugu ljudi na ovom prostoru, može li glas književnosti da nadjača politikantsku buku kojom nas svakodnevno truju?

– Ako se postavimo kao Arsenijević i Štiks, pa dozvolimo sebi da stvarnost posmatramo iz različitih tački u vremenu, onda možemo svašta sagledati. Kako li samo danas odjekuju Krležine i Kišove reči naspram politikantskih buka i besova koji su ih za života ili pak po smrti gonili. Nije glas književnosti ono što ih je nadjačalo. Pobedilo ih je vreme, jer je vreme sačuvalo pisce a politikanti su nestali u vremenu. Literatura je preživela i pobedila, a veliki talenat uvek dolazi u sukob sa stvarnošću.

Završavate ovu godinu s velikim uspehom – inscenacija kultnog Tolstojevog romana „Rat i mir“ obeležila je sezonu i na našim i na regionalnim scenama. Kako doživljavate ovu predstavu posle brojnih nagrada koje vam je donela?

– Sve više uviđam šta sve nisam postigao, a paradoksalno je da upravo zbog toga još više volim tu predstavu. Sada mogu da je posmatram kao neko ogledalo samog sebe, ogledalo koje se ipak nije razbilo i rasulo u komadiće. Na svakoj izvedbi otkrivam neki novi potencijal, mogućnost, nešto što bih napravio da sam imao još vremena, i onda željno čekam sledeću izvedbu da još nešto novo ubacim. Slično iskustvo sam imao sa predstavama “Pijani” i “Upotreba čoveka”. Stalno sam nešto popravljao, dorađivao ali su te predstave postizale i postižu velike uspehe.

Poslednjih sezona dobili ste značajna priznanja upravo za inscenacije književnih dela – „Čitača“ Bernharda Šlinka, Tišminu „Upotrebu čoveka“. Da li je literatura veći izazov, i u kom smislu je možda moćnija od dramskih komada?

– Jedini izazov je inspiracija i kako je prepoznati, čuti i pretvoriti u kreativnost. Sve drugo je manje važno, što bi rekli KUD Idijoti. Izazov je u meni, ne u tome da li je nešto roman ili dramski komad. Ja sam izazov sebi. Kako prevazići sopstvene granice i predrasude prema stvaranju, kako se osloboditi, kako podstaći kreativnost i sve drugo joj podvrći, kako menjati pristup materijalu i način razmišljanja. Kako ne upasti u jedno te isto. Kako negovati sopstvenu umjetnost.

Svi Tolstojevi junaci su u neprestanom traganju – traže ljubav, sreću, bogatstvo, smisao života, Boga… Koliko se danas, u ovom našem svetu u kojem nam sistemi moći diktiraju svakidašnjicu, uopšte bavimo pitanjima šta je suština našeg života i šta je sreća?

– Nije ovo najgori od svih svetova. Niti je ovo vreme išta strašnije od vremena o kome piše Tolstoj. I mislim da su te osude vremena površne floskule kojima se lako gađamo i dobacujemo, i ispadamo nezadovoljni intelektualci. Danas je najlakše biti nezadovoljan I ogorčen. Odmah si na pravoj strani koja god ona bila. Društvo te tera da budeš u otporu, da prezireš, omalovažavaš, da neguješ ironiju i sarkazam kao izražajno sredstvo. Da sve odbacuješ, da ništa nije tebe vredno. Mislim da je to malo sebična pozicija. Ako ja ne uspevam da se nosim sa pošastima ovog vremena, onda ceo svet ne valja. Ako sam se ja prepustio nekom banalnom životu, odjednom nema ljubavi, nema empatije. Čovek sam treba da stvori te odnose, da uradi nešto za svoju savest, i da ne misli da je usamljen u tome. Banalno je i osuđivati svet zbog svoje banalnosti. Ne mogu da posmatram svet takvim očima dok god imam prijatelje i porodicu u kojima nalazim uporište.

Svet kojim je zavladalo Besnilo

Vaša predstava otvara pitanja rata i mira na svakom nivou – ličnom, emotivnom, društvenom, metaforičkom, globalnom…, u trenutku kada se događa još jedan rat koji nas se i te kako tiče i koji može da preraste u svetsku katastrofu?

– Upravo o tome Tolstoj govori, ratova će biti uvek, oni ne dolaze zato što je Napoleon uvredio cara Aleksandra, što je neko nekome stao na žulj, već iz neizbrojive količine uzročnika. Istorijom upravljaju neizbežnosti. To je more koje se uzburkava i stišava. I ta dinamika čini istoriju sveta. Talas se izdigne a neko se nađe na njegovom vrhu. I taj bude proglašen za genija, vođu, samo zato jer se našao na vrhu talasa. A mene zaokuplja uvek sadašnji trenutak, vreme u kojem živimo. Nekada se uplašim novih gasnih komora i krematorijumskog dima, deportacija i religioznog i nacionalnog razvrstavanja, pa radim, „Upotrebu čoveka“ i „Čitača“. Nekada se plašim Napoleona, koji osvajanjima stvara veliku evropsku državu bez granica, sa zajedničkim rekama i morima, pa radim „Rat i mir“. A nekada poludeli svet liči na aerodrom kojim je zavladalo Besnilo.

Ništa nije važnije od života

Vrhunsko mesto u romanu i vašoj predstavi ima grof Pjer Bezuhov, koji traga za suštinom života, i tu istinu na kraju ne spoznaje od intelektualaca nego od običnog kmeta. Šta nam Tolstoj sugeriše kroz ovu svoju filozofsku potragu?

– Od prvobitnog mišljenja da se Napoleon ne može zaustaviti pred životom jednog čoveka, Bezuhov shvata da ništa nije važnije od čoveka i ljudskog života. Od obožavanja Napoleona, evropskog života i vrednosti, preko masona, oslobađanja mužika, razvoda, rata, zarobljeništva, Bezuhov dolazi do toga da je žena koju voli i porodica koju ima sa njom jedina sreća. I to je veliki put kroz koji on prolazi. Put očovečenja, pronalaska samog sebe. A to je, u stvari, onaj arhetip po kome čovek mora da prođe ceo svet da bi shvatio da je sreća tamo odakle je krenuo, i da mu je uvek bila pred nosom. Samo je morao da prođe veliki put da bi sazreo i uspeo da je konačno vidi. A kada konačno pronađe sreću na svom kućnom pragu, on zaključuje: “Mi mislimo kad nas zadesi neka nesreća da je to kraj puta, a ono baš tu počinje nešto novo. Dok je života biće i sreće. Mnogo toga još ima pred nama“, kaže Pjer. Na samom kraju predstave Pjer se obraća publici zagrljajem i „stavlja“ je na srce uz reči: “Ne mogu prestati da vas volim. Niti je moguće više voleti.”