foto EPA-EFE/JEROME ROUXPrva demokratija na svetu.
Prostor gde su živeli i stvarali najveći filozofi, mislioci i dramaturzi.
Zemlja hramova, palata, amfiteatara, trgova.
Kolevka sportskog nadmetanja, OI, maratona.
Čudesnog mora i arhipelaga.
Vrsnih maslina, sira i vina.
Da, Grčka je po svemu tome i mnogo čemu drugom poznata u svetu.
Ali je danas slavna i poznata i zbog jednog filmskog stvaraoca – Jorgosa Lantimosa, koji se izdvaja po svom nekonvencionalnom, originalnom i nepredvidivom filmskom pripovedanju i stvaralaštvu.
Upravo zbog toga on je stekao posebno mesto u kinematografskom svetu.
Njegovi filmovi odstupaju od uobičajenih, tradicionalnih narativnih struktura i kreću se bizarnim, provokativnim, izazovnim filmskim vodama.
I pripadaju svetu nadrealnog.
Uznemirujućeg.
Ako vidite samo jedan njegov film, sigurno je da ćete ga upamtiti i da će vas obeležiti.
Može se reći da je sedma umetnost imala sreće sto se Jorgos između košarke i filma opredelio za ovo drugo.
Naime, kao mladić je želeo i razmišljao da krene stopama svog oca, poznatog košarkaša, ali je zbog svoje visine (oko 193 cm, što je za košarkaša prilično skromna cifra) rešio da se okrene filmu.
Sin vlasnice radnje i profesionalnog sportiste, Lantimos je prvo krenuo na studije biznisa i marketinga, da bi ubrzo shvatio da njegova budućnost leži u filmu.
Preciznije – u režiji.
Prebacio se na Akademiju za film i televiziju u Atini i krenuo da pravi reklamne filmove, muzička videa, kratke filmove o plesu, uveren da nikada neće biti u prilici da napravi svoj dugometražni film.
“U Grčkoj, pre desetak i više godina, nije bilo nikakve filmske industrije, niti tradicije. Bilo je svega nekoliko – dva, tri samostalna autora koji su radili. I to je sve. O finansiranju filma nije bilo ni govora. Zato sam ja tada rekao mojim drugarima – zašto mi ne bismo napravili film sami? Ne treba nam mnogo – uzećemo kameru, platićemo za film i laboratoriju, naći ćemo glumce, otići ćemo negde i snimati! Šta je tu veliki problem? Nisam nikada ni pomišljao da bi svet, šira publika, jednog dana želeo to i da gleda. Mislio sam – to ćemo prikazivati našim prijateljima i oni će biti srećni što smo uspeli. I to je to. A onda, polako, narod je počeo to da ceni i mi smo došli u priliku da možemo da pravimo filmove od kojih bi mogli i da živimo. Ne u Grčkoj. Zato sam ja prešao u Englesku, u London, nakon tri filma koja sam napravio u Grčkoj. Ali metod je bio isti”, kaže on.
Svoj prvi film je napravio 2001, ali je reputaciju stekao 2009. nakon filma „Očnjak“.
Bila je to senzacija.
Psihološka porodična drama u Bunjuelovom nadrealističkom tonu, sa Hanekeovom ubojitošću i Trirovom nepredvidljivošću.
Perverzno. klaustrofobično gazdinstvo, koje podseća na neku totalitarnu zajednicu.
U kojoj se kontroliše sve, a pre svega jezik.
A samim tim i misli.
U kojoj ne postoji reč za pobunu, pa samim tim nema ni pobune!
Mučno, bizarno, mračno delo!
Alegorija fašizma?!
Film je osvojio more nagrada, bio nominovan za Oskara, itd, itd.
I Lantimosa, uz fanfare, uveo na svetsku pozornicu.
Zatim je usledio „Jastog“ 2015, „Ubistvo svetog jelena“ 2017. i „Miljenica“ 2018, koji su dodatno učvrstili njegov ugled kao majstora nekonvencionalnog i osvojili i publiku i kritiku zbog svog mračnog humora i pronicljivih društvenih komentara.
Jorgos nije ljubitelj jednostavnih priča.
Pre nadrealističkih, otvorenih za slobodna tumačenja gledaoca.
Tako je „Jastog“ storija o svetu u kome svaka individua treba, što pre, da pronađe sebi partnera, kako ne bi bila transformisana u životinju.
„Ubistvo svetog jelena“ je pravi psihološki triler sa elementima grčke tragedije, koji se bavi porodicom, čiji život dobija čudan i opak obrt od trenutka kada u njihovu svakodnevicu ulazi bizaran tinejdžer.
Dok je „Miljenica“ istorijska drama, obojena crnim humorom, u kojoj Lantimos istražuje dinamiku moći i uticaja unutar dvora kraljice Ane.
I konačno, film koji je obeležio prošlu godinu „Jadna stvorenja“, fantastičan, lud, maštovit, bizaran, izazovan, nepredvidiv, rečju, briljantan film grčkog sinaste o evoluciji i oslobođenju jedne žene i njenoj težnji da pomera granice slobode i jednakosti.
Praznik mašte, vatromet boja, muzike, delo senzacionalnih kostima i nestvarne scenografije, Lantimos je pokazao da sa svojom fetiš glumicom Emom Stoun i briljantnom glmačkom ekipom može sve.
Jedinstven, osobit stil ovog genijalnog sineaste dovodi u pitanje konvencionalne norme filmskog stvaranja.
Pomerajući granice i izazivajući publiku da se suoči i preispituje ustaljena shvatanja i norme, da se bori protiv predrasuda i ide dalje.
Njegovi likovi često govore na uštogljen način.
Bez emocija, hladno, što za rezultat ima da atmosfera deluje još ledenije, jezivije, dok se narativ pojačava.
Taj svesni izbor Jorgosa čini da dijalozi služe kao moćno sredstvo u analizi i seciranju ljudskih odnosa i stanja i prisiljavaju gledaoca da se konfrontira sa neprijatnim istinama – kako u pogledu društvenih očekivanja, tako i u međuljudskim odnosima i njihovoj dinamici.
Lantimosov vizuelni stil je podjednako karakterističan i poseban.
Krasi ga pedantnost, savršena briga za detalj, za kompoziciju, za duge, statične kadrove i slike.
Njegova dela su vizuelno zapanjujuće i emocionalno zahtevno i izazovno kinematografsko iskustvo.
I dok on stalno pomera granice svog filmskog rukopisa, njegov uticaj na svet filma ostaje neupitan, prestižan i ekstremno cenjen.
Kao sineaste čiji je zaštitni znak originalnost.
Čoveka koji se usudio da bude drugčiji.
Svoj.
Onda vam je jasno sa kakvim se nestrpljenjem, uzbuđenjem i groznicom očekuje njegovo najnovije delo „Kinds of kindness“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
