foto EPA-EFE/GUILLAUME HORCAJUELOPo broju zvezda, ludim, smelim i izazovnim toaletama, glamuru i sjaju, svečano otvaranje 77. filmskog festivala u Kanu je izvesno zasenilo sve. Pa čak i nedavnu mondensku njujoršku feštu o kojoj je ceo svet brujao.
U tom i takvom ambijentu čast da otvori ovogodišnji festival pripala je francuskom sineasti Kventinu Dupiu sa filmom „Drugi akt“.
Film je prikazan van zvanične konkurencije, ali sama činjenica da je njime otvoren festival je dovoljno rečita.
Ko je Kventin Dupiu, koji je, i pored svog impresivnog opusa u poslednje dve decenije, malo poznat široj javnosti?
On je producent elektronske muzike, DJ, scenarista i reditelj, koji je svojim specifičnim stilom, ostavio neizbrisiv trag na francuskoj audio-vizuelnoj sceni.
Njegova muzika, za koju sam kaže da je “nepodnosljiva” je kombinacija eksperimentalne elektronske muzike, hip-hopa, funka i breakbeata.
Do sada je osvojio više prestižnih nagrada za svoja muzička dela, koja potpisuje pod pseudonimom Mr Ozio.
Prepoznat je kao originalan, kreativan i zabavan autor.
Moglo bi se reći da je takav i njegov filmski opus.
Do sada je napravio veliki broj kratkih filmova i čak 13 dugometražnih.
Zovu ga stakhanovcem francuske kinematografije, jer retko ko kao on uspeva da napravi dva filma godišnje.
Poslednjih godina bili su zapaženi njegovi filmovi „Pušenje tera na kašalj“, „Pogrešni policajci“, „Neverovatno ali istinito“, „Yannick i Daaaali“, koji su bili obasuti komplimentima kritike i imali zavidnog uspeha kod publike.
Što nije čudo budući da je Kventin jedan od najoriginalnijih francuskih filmskih autora, čija se dela izdvajaju po svojoj smelosti, ludilu, nepredvidivosti.
Za njega se može reći da je majstor apsurda.
Cinik par excellance!
Dadaista.
U njegovom otkačenom filmskom narativu sve deluje kao šala, san, zabava, iluzija, da bi najednom postalo krajnje ozbiljno i besmisleno.
Kao njegov film o ekscentričnom i provokativnom nadrealističkom slikaru Daliju.
Imajući to u vidu, pitanje je šta je njegov „Drugi akt“, koji nam je predstavio na otvaranju.
Naizgled, to je samo banalna romantična pričica, u kojoj mlada žena Florans (Lea Sejdu) želi da predstavi atraktivnog Dejvida (Luis Garel) svom ocu (Vinsent Lindonu).
Međutim, Dejvida ne privlači Florans i on želi da je se otarasi tako što će je baciti u zagrljaj svom prijatelju Viliju (Rafael Kvanard).
Pri tome, radnja je smeštena u jednom restoranu, reklo bi se usred nedođije.
No, to je u stvari film o snimanju filma, pri čemu svo četvoro glumaca znaju da prave loš, besmislen film i stalno prekidaju njegovo snimanje, uz zajedljive komentare.
Film obiluje duhovitim komentarima i šalama, vrcavim idejama i skečevima, podsmevama se ustaljenim shvatanjima i klišeima.
Prezire sladunjavost.
Postavlja pitanja vezana za opstanak i budućnost filma, dotiče i teme političke korektnosti, AI, cancel culture, trans identiteta, mee too itd.
Utakmica u verbalnom ping-pongu je žestoka.
Glumačka ekipa je vrhunska. Ima se utisak kao da nisu glumili, već uživali, zabavljali se i zaj… Moglo bi se reći da je to pitka, otkačena fantazija.
Bezazlena i zabavna, ali bez očekivane dubine.
No, ovogodišnje otvaranje je nesumnjivo obeležila jedna žena.
Diva američkog i svetskog filma – Meril Strip.
Retko je da jedna umetnica i ličnost može da izazove tako nepodeljeno divljenje, respekt, oduševljenje i pohvale za svoj rad i umetnost kao ona.
Meril Strip, koja je do sada osvojila tri Oskara i bila nominovana čak 21 put, sinoć je nagrađena počasnom Zlatnom palmom za svoj doprinos sedmoj umetnosti uz iskrene i gromoglasne ovacije publike.
Može se reći da je Meril Strip obeležila svakoga od nas nekom od svojih 60-ak uloga.
Mene, recimo, ulogom u „Lovcu na jelene“ Majkla Ćimina, pa zatim antologijskim ostvarenjem u „Sofijinom izboru“ Alena Pakule, pa dvostrukom rolom u „Ljubavnici francuskog poručnika“ Karela Reisza, pa zatim u „Satima“ Stivena Daldrija.
Drugi je pamte po „Kramer protiv Kramera“, po „Mama Mia“, po „Đavo nosi Pradu“, po „Gvozdenoj lejdi“ i dr.
Svestranost i genijalnost često idu zajedno, ali retko tako vidljivo kao u glumačkom opusu ove 75-godišnje Amerikanke.
Od Šekspira do Abbe, od tragedije do mjuzikla, i svega onog između, Meril Strip je potvrdila da može sve i to sa briom.
Prosto je nezamislivo da bi bilo ko drugi mogao da iznese takav dijapazon ženskih karaktera i likova sa takvom snagom, suptilnošću, inteligencijom, uverljivošću.
Lakoća sa kojom ona glumi, njena smelost da se uhvati u koštac sa najzahtevnijim i najkompleksnijim ulogama su zapanjujući i impresivni.
I nakon pet decenija glumačke karijere, njen talenat nikada nije doveden u pitanje.
Ona je svoju virtuoznost iskazala u ogromnom broju kameleonskih, briljantnih uloga, ostavljajući publiku bez daha.
Zato i nije čudo da je ona sada traženija i popularnija nego ikada pre, što nije pošlo za rukom nijednom glumcu, a o glumicama i da ne govorimo.
Jer, kako je izjavio čuveni reditelj Alen Pakula: “Ako bi postojao raj za reditelja, onda bi to bilo mesto u kome bi ceo život radio samo sa Meril Strip.”
Kad se kamere ugase, Meril Strip je jednostavna, skromna, prijatna i draga osoba.
Uvek spremna da se angažuje oko pravih stvari, kao što su pitanja ravnopravnosti polova, statusa žene u filmskoj industriji, ljudskih prava itd.
Moglo bi se reći da Meril Strip nije toliko dobila ovim priznanjem, koliko je ona, svojim imenom, uveličala status institucije Počasne palme.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
