Reditelj Diego de Brea: Moramo preuzeti odgovornost ako mislimo da preživimo

Ja sam „Antigonu“ režirao kao tragični sukob zasnovan na konfliktu između vlasti i čoveka, između države i porodice, između prava na jednoj, i etike i morala na drugoj strani, i glavna tema ove predstave za mene je buntovništvo. Postaviti sebe na nivo kad više nema pristajanja na ono na šta nas prisiljavaju i ucenjuju, a da nemaš nikakvo pokriće za to. Da niko ne stoji iza tebe, nego da ti sam stojiš iza toga, i, ako je potrebno, svesno ideš u žrtvu. Gde je Antigona uopšte danas, i gde je taj čovek koji se postavi protiv celog sistema, to su pitanja koja otvaramo. I ono što je veoma teško i što je ključno u ovom komadu, kako doći u situaciju da iz tebe izađe čovek. A to se, nažalost, dešava samo onda kad smo potpuno ugroženi, kad smo između života i smrti, što znači da je za pobunu dovoljno to što moramo da gutamo sve strahote koje nam sistem servira. Nasuprot tome stoji Antigona koja se žrtvovala i ostala čista da bi uspostavila vrednosni sistem na koji smo mi potpuno zaboravili. Teško je biti čovek, teško je reći ne, i u tome leži izuzetna plemenitost ove drame – kaže u razgovoru za Danas reditelj Diego de Brea.

Gost iz Slovenije i jedan od vodećih pozorišnih stvaralaca u regionu, čije su predstave izvođene u Italiji, Francuskoj, Kolumbiji, Velikoj Britaniji…, posle prošlogodišnje režije Brehtovog „Baala“ u Beogradskom dramskom pozorištu koji je doživeo veliki uspeh, vratio se u ovu kuću kultnim klasičnim delom.

Sa njegovim rediteljskim potpisom premijerno ćemo gledati Sofoklovu tragediju „Antigona“, večeras, 28. maja, na sceni BDP „Olivera i Rade Marković“.

* Koliko čovek, ošamućen strahom i egoizmom na kojima počivaju neoliberalizam i postulati savremenog sveta, u svojoj svesti uopšte dolazi do pitanja o moralu, pravdi, čovečnosti, slobodi…?

– Sloboda je veoma težak pojam – bolje nam je kad slobode nema, jer kad bismo videli vlastitu slobodu uplašili bismo se sami sebe. Tako bar ja mislim. A zapravo je tu drugi problem. Veliki sistemi o kojima pričamo, autokratije, diktature, neoliberalizam i sve ono što danas postoji, ulažu ogroman rad na to da nas plaše. Da bi opstali, oni moraju da imaju ugroženu sredinu koja nije aktivna, i koja će kao takva mnogo lakše da bude savladana i vođena. I mi sve to prihvatamo. Mi, dakle, više nemamo poriva da se suprotstavimo, zato što nam razni sistemi moći senzacionalizmom i svim tim stvarima ubacuju psihozu i strah svaki dan. Oni nas umaraju do krajnosti da bi nas držali bez svesti, u nekom psihotičnom stanju u kojem zaboravljamo šta je, u stvari, zadatak čoveka u takvoj sredini. I lako nam je da nas sistem izmanipulira, i da se nekako sakrijemo i da ućutimo, jer onda ne preuzimamo nikakvu odgovornost. A jednom je, sigurno, moramo preuzeti ako mislimo da preživimo.

* Da li su upravo ćutanje, skrivanje i pristajanje i glavna, par excellence pitanja našeg doba?

– Mi ništa ne kažemo dok je nama dobro, a dok ovo pričamo znamo da se na šest stotina kilometara od nas događaju potpuno druge priče. Kada nešto strašno ili slično dođe do nas, ni tada možda nećemo biti spremni da odreagujemo, Ne bih da budem sentimentalan, ali stvarno me pogađa ćutanje. To da ne uradimo ništa, da ne kažemo ništa i da se savijemo, a vidimo šta se dešava na svim nivoima, za mene je poništavanje ljudskosti. Često mi se čini da više nismo sposobni ni za normalan ljudski odnos, i pitam se da li u toj inerciji mi zaista samo čekamo da sve pukne, pa da se osvestimo, ili ćemo preduzeti nešto i pre toga. Ne mislim da je teatar politička agenda, niti me to uopšte zanima, polazno mesto pozorišta je ipak intimizam, ali apsolutno je zabrinjavajuće to u čemu se mi, i čitav svet, sada nalazimo.

* Ipak, Slovenija je nedavno pokazala svoj stav, rekla je ne jednom lošem režimu, upravo buntovništvom, i zadivila region. Kako je došlo do te građanske pobune u vašoj zemlji, i to na biciklima?

– Mi se odazivamo na to da radimo na našoj sigurnosti, a sigurnost u stvari sprečava i naš glas, i aktivizam, i konstruktivnost, i sprečava, rekao bih, i kreativnost. Ali, kao što se desilo u Sloveniji, ta ćutnja ne može da traje beskonačno. I izgleda da tek u ugroženosti i u opasnosti postajemo hrabri da proizvedemo ono što je najbolje u nama. Tada se sredina poveže i okupi, eros nekako profunkcionira, i čovek krene da pulsira i da dobija snagu koju treba da ima. Ali, gledajući globalno, nema mesta nekom optimizmu. Srušili smo i isterali smo boga, čovek je dezorijentiran, nema odgovora ni na šta, i u stvari je prisiljen da sam sebi na sve odgovara. A postoji sto hiljada istina, više ne zna kako da se opredeli, i u tom biranju je potpuno poremećen. Svi smo postali begunci, ni vernici više ne veruju, i sad se postavlja pitanje na šta se osloniti ako se ne vrati vrednosni sistem. A čovek nije ovde da prati život, nego da on bude kreator života.

* U kom smislu ste vi vernik?

– Sigurno da jesam vernik na neki način, mislim da svi tačno znamo šta je dobro, a šta nije dobro. Ali, situacija koja jeste i naš egoizam dopuštaju nam da to iskorišćavamo, i da ono što nije dobro, što nije etičko, što nije istina i nije pravedno, i što je zlo, nikako ne kažnjavamo. Sad ću dati jedan osnovni primer za to – tek nas bolest prizemlji. Tek nam bolest i trenutak kad shvatimo da bi ubrzo mogli da nestanemo stvori tu situaciju da poništimo sebe, da se očistimo od sopstvenih zabluda, laži, sujete, halapljivosti, i da dođemo u poziciju da krenemo od nule. Tada i dete opet krene u nama, odbacimo sve ono što je nepotrebno i doživimo preobraženje. Kao što ga u „Antigoni“, kad mu se na kraju poruši sve i kad postane svestan dimenzija sopstvenog zla i strahota koje je učinio, doživljava i Kreont, kralj Tebe, čovek pun mržnje, ogorčenosti, osvete, sebičnosti, ali je za njega to već kasno. A samo je Antigona imala hrabrosti da se pobuni protiv Kreonta, samo je ona odbila naredbu i sukobila se sa državom, sistemom, samo je ona sa uzvišenom strašću učinila ono što je pravedno spremna na žrtvu koju mora da podnese.

* Gde danas možemo pronaći Antigonu, i zašto smatrate da bi žene mogle da spasu svet?

– Mislim da je svesnost snažnija kod žena nego kod muškaraca, koji te igre sistema i vlasti razumeju na jedan način, kao trku i borbu. A u toj borbi se zaboravlja da život prolazi, i da se gube i nestaju situacije u kojima može da dođe do čudesnog spoja da iz nas izađe ono što je u nama najbolje. Zato je za mene “Antigona” ženski komad, mada muški likovi imaju više od polovine teksta. To me je zanimalo u dokumentarnom delu koji ima ova predstava – kako i zašto u životu zaboravljamo snagu žene i onoga što žena predstavlja. A to je svet koji ona nosi sa suzama, sa snagom, sa žrtvovanjem i sa patnjom. Zato je možda i jedina nada za spas ovog sveta, u kojem muške utrke, ratove, oružje i sva ta sranja nikako ne pokušavamo da zaustavimo, i pristajemo na sve. Pobune i tog trenutka kad čovek izlazi iz nas gotovo da više nema, i možda je Antigonu danas zaista jako teško pronaći. Ali, ona je sinonim za ono što mi zovemo sloboda – smisao života mora ostati u srži čoveka, pa čak i na račun kazne koju je nemoguće izbeći. Ta mapa upornosti, nepopustljivosti i fanatizma nudi poslednju nadu za naše davno izgubljene snove. U njenoj najvišoj čistoti oportunizam, strah i prazna nada u bolje sutra nemaju više prostora. Svet ne može biti drugačiji samo sa nadom i strahom, ali sigurno može biti drugačiji sa verom, i beskrajnom hrabrošću koja omogućava čovekov dostojan život. Nadam se da smo u „Antigoni“ postigli da publika to oseti, mada zadatak pozorišta nije rezultat. Zadatak pozorišta je da otvori pitanja i da pokrene ljude na razmišljanje, da bi u jednom trenutku postali svesni sveta u kojem žive.

* U senci Antigone i Kreonta su ostali likovi ove drame, Hemon, njegov sin i Antigonin verenik, koji se priklanjanja verenici, a ne ocu, jer je vođen srcem kao i ona. Gde je ta čista, bezuslovna ljubav danas?

– Verujem da je danas teško svakom normalnom i moralnom čoveku koji drži do ljudskih vrednosti, ali postoje situacije koje su još mnogo teže. Treba ih izdržati i ići dalje, sa nekom pozitivnom snagom, a to se zove ljubav. Ali, o tome ne želim ja da govorim. To Antigona kaže: „Za ljubav, ne za mržnju, rođena sam ja“. A gde je ljubav danas otišla, možemo se pitati na nebu, u vodi, na zemlji… Mi ćemo u ovoj predstavi pokušati da otvorimo razna pitanja, ali Antigona ostaje sinonim za ono što zovemo sloboda, i za ono jedino što želimo, ali ipak na skriveni način.

Antigona kroz marksizam Slavoja Žižeka

* Zanimljivo je da se Slavoj Žižek, jedan od vodećih slovenačkih i evropskih filozofa koji „zastrašuje Zapad“ dosta bavio Sofoklovom junakinjom – prvu dramu koju je napisao, i to političku, posvetio je upravo Antigoni, a prošle godine u Jugoslovenskoj kinoteci imali smo priliku da vidimo i ekranizaciju njegove knjige, film „Antigona – Kako se usuđujemo?“ u režiji Janija Severa. Šta vi mislite o tome što je Antigona kod Žižeka „okrivljena“, a Kreont tragičan lik?

– Antigona je lik koji su kao heroinu ili simbol pobune upotrebljavali i zloubotrebljavali svi sistemi, autokratije, diktature, demokratije…, kao i neoliberalizam danas, i mnogi filozofi su se bavili njenom društvenom i političkom ulogom. A Slavoj Žižek je marksista, i u smislu takvog filozofskog delovanja on ima pravo da kaže da je Antigona kriva i odgovorna za svoju smrt, a da je Kreont tragičan lik. Žižek tu, zapravo, politički komentariše večiti sukob vlasti i naroda. A u marksizmu, gde boga nema, najviša instanca je sistem, zakon, koji mora da važi za svakog čoveka, da bude jednak za sve, i ne sme da se krši. Antigona sahranjivanjem poginulog brata odbija da se povinuje naredbi Kreonta, koji je kralj, dakle, zakonu, i svoju čovečnost, moral i sestrinsku ljubav stavlja ispred sistema. Može se, dakle, i tako gledati njen lik, a vidimo da baš u neoliberalizmu Antigonu svako interpretira kako želi.