Reditelj koji je stvarao magiju

Danas je cinizam preovladavajući u svima nama, prepoznajem ga i u sebi, i on nam diktira da ne budemo iskreni, da ne budemo patetični, da ne budemo naivni, i da ne pokazujemo emocije ni onda kada ih imamo. Mi, zapravo, civilizacijski potiskujemo emocije, i kao što počinjemo gubiti razliku od kulture do kulture, tako standardizujemo i čoveka u opsegu njegovih emocija, i onog što bi on morao misliti, osećati, govoriti i hteti. Postoji ona čuvena lista 505 prideva koju je Harvard radio, na kojoj vidimo promene u kategorijama kako su ljudi ocenjivali njihovu važnost. Pohlepa je, recimo, pre desetak godina bila na nekom tristotom mestu, a danas je na dvadesetom, i to kao nešto poželjno. Iskrenost je bila među prvih deset, danas je iza stotog mesta“.

Ovo je deo intervjua koji sam tokom jedne vrele noći, početkom jula 2019. godine radila s rediteljem Igorom Vukom Torbicom za podgoričke „Vijesti“, najavljujući gostovanje njegovih predstava na 33. festivalu Grad teatar Budva.

Torbica je tog trenutka bio u Kranju, gde je u Prešernovom gledališču režirao Ibzenove „Aveti“, pa sam mu pitanja poslala putem mejla, a intervju smo dopunjavali „uživo“, telefonom.

Sećam se smeha kojim je ispratio svoj odgovor na pitanje da li su emocije ono što ga sada najviše provocira na sceni i u životu, i njegove vesele konstatacije „vidiš, Rajka, kako sam pametan“.

Od svih razgovora koje sam vodila sa Torbicom u nizu godina, ovaj intervju i susret u Budvi u leto 2019, kada mi je poverio da je on srećan čovek, jer voli ljude sa kojima radi, ljude sa kojima živi, posao kojim se bavi, i da ima puno nade za svoj kosmos koji gradi najbolje što može, i sada me „udara“ u grudi kao strašna, iznenadna i nedokučiva kometa. Samo godinu dana kasnije, 16. juna 2020. u Rovinju, Torbica je završio svoj život.

Moja profesionalna bliskost sa jednim od najprovokativnijih i najbeskompromisnijih pozorišnih stvaralaca u regionu, koji je istovremeno bio i naš Hamlet i Don Kihot, vezana je za budvanski festival.

Kao jedini novinar Grada teatra koji je od 1996. do 2019. ispisivao njegovu istoriju, zabeležila sam i stvaralaštvo kojim se Igor Vuk Torbica tokom pet godina predstavljao budvanskoj publici. Od 2015. i 2017, kada su zavese ovog festivala podigle njegove gostujuće hit predstave, Fon Klajstov „Razbijen krčag“ (JDP) i Nušićeva „Ožalošćena porodica“ (SLG Celje/Prešernovo gledališče Kranj), do njegove režije Lorkinih „Krvavih svadbi“ u Budvi 2018. (koprodukcija Grada teatra i SNP iz Novog Sada), i gostovanja Tolerovog „Hinkemana“ (ZKM), i Euripidovih „Bakhe – kratak pregled raspadanja“ (NP Bitolj) 2019, imala sam privilegiju da budem autorka svih intervjua sa Torbicom, glavnim glumcima iz ovih predstava, kao i izveštaja posle prikazivanja ovih ostvarenja. Oni su objavljivani u dnevnicima Vijesti, Pobjeda, Dan, Dnevne novine i Danas.

Ova bogata zaostavština koju sam napravila o divnom reditelju i čoveku, umetniku koji je sa samo 33 godine već imao briljantnu karijeru širom regiona, prestižne nagrade i talenat da scenskom „magijom“ očarava publiku, sada je deo monografije „Glas vrline – Igor Vuk Torbica“, čijom je promocijom 15. jula otvoren književni program 35. Grada teatra Trg pesnika.

Kako je pred brojnom publikom istakla urednica izdanja Svetlana Ivanović, direktan povod za ovaj izdavački poduhvat je tragičan, bolan i zbunjujući, ali je on napravljen u slavu života i rada umetnika izuzetne pozorišne poetike, i predstavlja svojevrsno svedočanstvo jednog vremena.

Monografija o Torbici za Katarinu Pejović, dramaturškinju, rediteljku i multimedijalnu umetnicu iz Zagreba, predstavlja dokument pun ljubavi.

– Ono što znam od njega, iz naših razgovora, jeste do koje mere mu je uvek bilo stalo da bude u Budvi, da radi u uslovima koji nisu nimalo jednostavni, jer ambijent uvek podrazumeva neku vrstu aktivnog dijaloga sa prostorom na kojem se predstava događa – izjavila je Pejović, ističući da je Torbica bio fenomen i svojim ogromnim poznavanjem pozorišta, filma, književnosti, umetnosti uopšte, što nije bilo u skladu sa njegovim mladim godinama.

O značaju predstava za pozorišnu istoriju i kulturu regiona koje nam je ostavio Torbica, na promociji monografije govorili su i Željko Hubač, dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu, Janko LJumović, profesor Fakulteta dramskih umjetnosti na Cetinju, kao i glumac Marko Janketić.

– Pamtim ga kao vanserijskog reditelja i čoveka, izuzetno obrazovanog, a posebno se sećam sa koliko je pažnje i truda radio sa mnom, još od predstave „Pokojnik“, koja je dospela na repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a Igor je režirao kao student treće godine – izjavio je Janketić.

Hana Selimović

Glumica Hana Selimović, Igorova životna saputnica, govoreći na Trgu pesnika istakla je da se monografija dotakla jedne veoma bitne stvari, a to je humor.

– Pored svih magičnih stvari, Igor je bio i izuzetno zabavna osoba. Nije volio mistifikaciju bilo koje vrste. Moja mama živi u jednom stanu u Beogradu u jednoj zgradi koja povremeno ima Kućni savet. I Igor je, jednom prilikom, na žalost ili na sreću, prisustvovao jednom od tih sastanaka i on je bio do te mere šokiran da jedna tako mala zajednica ljudi ne može da uradi nešto za sopstveno opšte dobro. I tako je nastao “Tartif”. Krenuli smo u rad na toj predstavi, počeli smo improvizacije iz nekih komšijskih razgovora upravo zbog činjenice da ta nekolicina ljudi ne može da dođe do nekog zajedničkog imenitelja koji bi svima nama učinio da nam bude bolje. U tome leži, na neki način, njegovo čuđenje nad svetom, i u isto vreme njegovo duboko razumevanje sveta i ljudi.

Predlog Kokana Mladenovića

Da zvezda kojom nas je obasjao Torbica ne bi otišla u zaborav, pre monografije stigao je predlog reditelja Kokana Mladenovića da se 28. februar, kada je rođen, zvanično ustanovi kao Dan Igora Vuka Torbice, u svim pozorištima u Srbiji i u regionu u kojima je režirao.