Reditelj Miloš Pušić: Živimo u sistemu koji je izgubio kompas

Ovogodišnje Berlinale odvijaće se od 10. do 20. februara, i za razliku od prošlogodišnjeg onlajn izdanja, na crvenom tepihu ispred Teatra am Potsdamer Platz koji se transformiše u festivalsku palatu, očekuju se brojne zvezde, filmske ekipe i novinari.

„Heroji radničke klase“ na programu su 15. februara i, kako Miloš Pušić kaže za Danas, pored glavnog, premijernog prikazivanja u Sali Berlinale Palast, imaće još četiri projekcije, ali je zbog situacije sa kovidom još neizvesno da li će sa glavnom ekipom ovog filma, glumicom Jasnom Đuričić, koja igra glavnu junakinju, Borisom Isakovićem i ostalima, uspeti da se pokloni berlinskoj publici i predstavi film.

– Srbija se, nažalost, i dalje drži na „crvenoj listi“, a zdravstvene mere koje je propisao festival upravo zbog toga da bi mogao fizički da se održi, više su nego rigorozne. U karantinu bi trebalo da budemo sedam ili deset dana, više ni sam ne znam koliko, da tu čekamo rezultate testova, a i te testove bi trebalo stalno da ponavljamo tokom boravka. Sve je to jako komplikovano, ali situacija se menja iz časa u čas, još uvek je sve otvoreno, i možda ipak stignemo u Berlin. Voleo bih da se to desi, i bilo bi zaista divno za sve nas koji smo godinama radili ovaj film, pogotovu što za Jasnom Đuričić, kao najboljom evropskom glumicom u 2021. postoji ogromno interesovanje festivala – objašnjava Pušić, dodajući da su „Heroji radničke klase“ nastali u specifičnim uslovima, i da je već samo učešće na Berlinalu nagrada za sve njih.

A ti netipični uslovi, snimanje i borba da se završi ovaj film trajali su skoro deset godina, i vrlo je „zanimljivo“ pitanje na koje Pušić sada skreće pažnju, zašto tokom čitave decenije „Heroji radničke klase“ nisu „prolazili“ ni na jednom konkursu Filmskog centra Srbije.

– Za mene je to i danas misterija. Podršku FCS smo dobili kada je snimanje bilo završeno i kada je film bio u fazi montaže, i to na novom konkursu u kategoriji stimulacija samostalno snimljenog domaćeg dugometražnog filma. U tome nam je mnogo pomogao Gordan Matić, direktor FCS, ali ostaje da su “Heroji radničke klase” film sa najmanjim finansijskim ulaganjem FCS. Uprkos tome uspeli su da stignu do Berlinala, i to je pravo pitanje za raznorazne komisije FCS koje su se godinama menjale, i koje su ga odbijale na svim konkursima. S druge strane, jedna od važnih tema ovog filma je pravda, tako da mislim da je on na kraju to doživeo – objašnjava Pušić, koji potpisuje scenario zajedno sa svojim stalnim saradnicima, Dušanom Spasojevićem i Ivanom Kneževićem.

Radnja filma se događa kada se grupa građevinskih radnika koja radi za “kontroverznog” investitora na jednom novootvorenom gradilištu pobuni zbog svog teškog položaja, i pokuša da se izbori za svoja prava.

Ali, situacija se komplikuje, i to nezadovoljstvo se pretvara u borbu na život i smrt…

– Ja sam rođen 1980. godine, i još se sećam tih parola koje su bile dominantne u nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji – da smo mi zemlja radnika, seljaka i poštene inteligencije. I u tom periodu to jeste bila istina, Jugoslavija je bila socijalna država u kojoj je radnička klasa imala moć, a danas izgleda kao da radnici u našem društvu uopšte i ne postoje. Potpuno su marginalizovani, radnicima se niko ne bavi čak ni u filmovima, čini se da film ide ka nekom eskapizmu, da se što više udaljimo od realnosti, da što više skrećemo pogled od najsuštinskijih stvari. To je bio moj osnovni motiv da snimim „Heroje radničke klase“, jer ja pravim filmove očiju uperenih u okolinu, u ljude oko sebe – objašnjava Pušić, a njegov izbor da to budu baš građevinski radnici je zbog toga što se u Novom Sadu, gde živi, nikada toliko nije gradilo kao poslednjih deset godina.

Na naše pitanje da li je srećan što film tokom decenije snimanja ne samo da nije gubio na aktuelnosti, nego se njegova važnost još povećavala, a aktuelnost dobijala i neke nove dimenzije, jer su u ovom periodu neki od najvećih kriminalnih skandala vezani upravo za „kontroverzne“ i „divlje“ građevinske investitore koji otimaju zemljišta i grade nekakva zdanja i kule preko noći, a građevinske radnike zapošljavaju na „crno“, Pušić kaže:

– Brinuo sam u jednom periodu da li će ovaj scenario imati smisla i da li će ga možda vreme „pregaziti“, ali se broj tih kriminalnih građevinskih investicija samo povećavao, jer je građevinarstvo polje u kojem je opticaju ogromna količina novca, koji se pri tom jako brzo zarađuje. Jedna od važnih tema mog filma je sistem koji to omogućava, koji ne nagrađuje ono što je dobro, i ne kažnjava ono što je loše. U takvom sistemu se lako izgubi kompas, jer je linija između moralnog i nemoralnog, pravednog i nepravednog, istine i laži, jako tanka, zamagljena svakojakim manipulacijamam, pa se često čini i nevidljivom – kaže Pušić, ističući da ogroman kapital koji se stvara u takvom sistemu dolazi iz „sivih zona“.

– Građevinski radnici uglavnom rade nelegalno, mnogi od njih i nisu u struci, jer je siromaštvo ogromno, a za njih saznamo tek onda kada stradaju na tim građevinama i kada se u uglu novina pojavi neka mala vest. Ne postoji nikakva evidencija koliko je građevinskih radnika poginulo tokom rada, a to je veliki broj, ali ono što pokušavam da objasnim je da to nisu problemi vezani samo za nas. I evropske zemlje su pune ilgelanih radnika na „crno“, naročito emigranata, ali je razlika u tome što kada, primera radi, građevinskog investitora u Nemačkoj uhvate u kriminalu, on odgovara za to. Kod nas sve to prolazi „nevidljivo“, mimo zakona. Drugo, radnici su u zapadnoevropskim zemljama jako dobro organizovani kroz sindikate i esnafska udruženja koja štite njihova radna prava, a kod nas su sindikati i danas sinonim za mesne polutke, ulje, šećer…, ako više uopšte i postoje. Radnička klasa je tokom ratnih devdesetih i u godinama tranzicije ne samo potpuno egzistencijalno osiromašila nego je ostavljena na cedilu, jer je sistem tako postavljen da su joj gotovo ukinuta prava da se čuje njen glas. Jer kad čovek razmišlja da li će imati para da kupi hleb i mleko za porodicu, i kad je ucenjen osnovnim preživljavanjem, onda tu nema mnogo prostora za hrabrost i za pobunu protiv takvog sistema. A film „Heroji radničke klase“ pravljen je upravo sa idejom da pravda može da se dogodi, da ljudi svoju sudbinu treba da uzmu u sopstvene ruke i da se udruže, jer će jedino tako biti zaštićeni. Sve dok smo usmereni i zagledani samo u sebe i svoje potrebe, bićemo slabi, jedinu dobro promenu možemo da ostvarimo ako počnemo da birinemo i o drugim ljudima, i ako drugi budu brinuli o nama. U takvomm iskrenom zajedništvu „malih“, običnih ljudi vidim naš spas – ističe Miloš Pušić.

Njegovo izuzetno ostvarenje koje, uprkos svemu, ipak vraća optimizam domaća publika premijerno će gledati na 50. jubilarnom Festu.

Divno je raditi sa prijateljima

U glumačkoj ekipi koju je u novom filmu okupio novosadski reditelj su i: Predrag Momčilović, Stefan Beronja Cile, Aleksandar Đurica, Mihajlo Badža Pleskonjić, Bojana Milanović, Ervin Hadžimurtezić, Filip Đurić, Peđa Marjanović, Marko Vasiljević…

Tu su i direktor fotografije Aleksandar Ramadanović, scenografkinja Miljena Vučković, kostimografkinja Marina Sremac, dizajneri zvuka Stevan Milošević i Boris Zaborski, a reditelj potpisuje i montažu zajedno Ivanom Kneževićem.

„Heroji radničke klase“ snimljeni su u produkciji Pušićeve kuće Altertise, a projekat ovog filma 2012. godine učestvovao je na platformi za razvoj scenarija (Script Station) održanoj u okviru Berlinskog festivala.

– Nikada se nisam osećao toliko slobodan kao kada sam snimao ovaj film, i toliko iscrpljen dok sam ga završavao. Na trenutke je delovalo da ovo putovanje nema kraj. “Heroji radničke klase“ nikada ne bi bili završeni bez pomoći fantastičnih ljudi koji su se našli u ekipi, nesebično odvojili vreme i ubedili me da završimo započeto. Divno je raditi film sa prijateljima – kaže Pušić.