Reditelj mora da ima političku svest

Može se pohvaliti, ipak, da se među (malobrojnim) poštovaocima njegovih dela, koja kako i sam kaže nisu baš za svakog, nalazi i Kventin Tarantino, koji mu je, nakon što je osvojio nagradu za najbolju režiju u Kanu 2009. godine, u konkurenciji u kojoj je i sam bio (sa filmom „Prokletnici“), poslao čestitku rekavši da je njegov film „Iskasapljena“ „hrabar, smeo i da predstavlja sam smisao snimanja filmova“.

*U kome trenutku ste shvatili da želite potpuno da promenite profesiju i da ostavite lukrativni advertajzing i posvetite se autorskom filmu?

– Slučajno se dogodila moja promena profesije. I kao mladić sam želeo da se bavim filmom, ali nisam završio filmske škole, a nijedan producent ne bi uložio svoj novac u nekog potpuno neiskusnog dečaka. Ipak, jednog dana, nakon godina rada u advertajzingu, jedan prijatelj me je zamolio da režiram jedan projekat. Bio je to „Masahista“, moj prvi dugometražni film. Prihvatio sam samo da bih ispunio svoj san. Nisam planirao da pravim karijeru, jer sam bio svestan da od filma ne može da se živi. Ali kada sam dobio glavnu nagradu u Lokarnu, sve se promenilo. Do tada nisam verovao da moj film može da ima takav uticaj. To je bilo nešto što me je pokrenulo.

*Za deset godina snimili ste 16 filmova. Otkud toliko produktivnost u tako kratkom periodu?

– Nakon što sam snimio prvi film i shvatio da želim i dalje time da se bavim, morao sam nešto da učinim, a ne samo da sedim i čekam naredni posao. Jer ako budem čekao, prilika se možda neće ni dogoditi. Da, ljudi su me sada poznavali, ali mnogo njih je još sumnjalo, i danas sumnja da je moj uspeh čista slučajnost. Zato što volim ono što radim moram da nađem načine da snimam filmove. Nikada nisam zastao, jer to za mene i nije posao. Ako je za nekog teško ono čime se bavi, onda je normalno da napravi pauzu. Ali meni to daje smisao, energiju… Emotivno i psihološki se vežem za svaki projekat. Jedini način da taj emotivni naboj prevaziđem jeste da započnem drugi film. To me ispunjava, čak i ako ne zarađujem veliki novac. Ali uticaj koji imam na mali deo publike je neprocenljiv.

*Kažete na mali deo publike i da još uvek ima sumnji u vrednost vaših filmova. Zapravo u jednom intervju ste izjavili da snimate za buduću publiku…

– Morate da stvarate publiku za ovu vrstu filmova. Ne samo na Filipinima već i u drugim delovima sveta. Čak i na ovom festivalu, ima autorskih ostvarenja namenjenih samo malom delu publike. Ne želim da napravim barijeru između autorske i komercijalne kinematografije, jer svaki reditelj u stvari samo želi da ispriča svoju priču, na različite načine. Zato što sam srećan i zadovoljan onim što radim pokušaću da nađem publiku za ovu vrstu filmova. Neću krasti publiku od mejnstrim filmova, već ću oblikovati svoje gledaoce. Svaki put kada negde prikažem svoj film nađe se bar neko u publici ko ima veće strpljenje i ko je otvoreniji za otkrivanje novih stvari. Možda će to kasnije biti neki budući poštovalac mojih ostvarenja.

*Kako izgleda snimanje autorskih filmova na Filipinima? Kakvo je vaše mesto u domaćoj kinematografiji?

– Nije to ništa drugačije od ostalih zemalja, ali opet imamo neki poseban pristup filmu, zbog naše kulture i prirode. Kad god imate neki projekat to postane delo i vaše porodice, komšiluka, društva… Uključujete sve. Na Filipinima možete snimiti film u kome će igrati vaš brat, majka, komšija… Ili čak da zamolite glumce da igraju bez novca ili samo da ima platite taksi do seta. To može da se dogodi samo na Filipinima.

*To se događa i u Srbiji, ali ljudi nisu srećni zbog toga…

– Na Filipinima je to deo naše kulture – da snimate sa opremom svojih prijatelja, da platite mesecima kasnije… Kod nas film još uvek nije industrija, jer nema publike za domaća ostvarenja. Ali kod mladih generacija postoji sve veće interesovanje za sedmu umetnost. Nezavisna kinematografija sve više raste. Čak postoji opasnost da imamo previše priča koje treba ispričati bez sredstava. Čini mi se čak da se mladi odlučuju za filmsku profesiju jer to vide kao neko popularno zanimanje. Važno je da shvate da je režija ozbiljan posao. Režiser je neko ko mora da govori istinu, ko ne sme da zavarava publiku. To je moćan mediji. I mladi reditelji bi trebalo to da shvate.

*Iako film nije industrija na Filipinima, kako kažete, vaši filmovi su bili cenzurisani…

– Na neki način, ja svoje filmove shvatam veoma ozbiljno. Neka komercijalnija ostvarenja, koja takođe prikazuju nasilje i seks, nisu na taj način cenzurisana kao moja, zato što u tim filmovima nema socijalnih pitanja. Njihov cilj je samo da zabave. Ali moji filmovi ukazuju na važna pitanja, zato su i cenzurisana. Cenzorski odbor bi trebalo mnogo više pažnje da posvećuje tome šta se prikazuje široj publici.

*Rekli ste da su filmovi moćni i da se vi bavite društvenim pitanjima. Da li reditelj mora da bude politički osvešćen?

– Što se mene tiče, kad god radim sa mladim autorima, učim ih da je neophodno da imaju političku svest. Da imaju odgovornost prema sopstvenoj sredini. Ne želim da govorim o rediteljima koji imaju drugačije mišljenje o tome. Čuo sam da jedan moj kolega kaže: „Nisam tu da obrazujem svoju publiku, ministarstvo obrazovanja služi tome, moji filmovi su tu da ispričaju priče“. To je stav. Nemam ništa protiv toga. Mislim da ne delimo publiku. Moja publika gleda moje filmove da bi videla nešto novo i da bi nešto naučila.

*Jedan od posebno zanimljivih osobina vaših filmova jeste portretisanje žena. Ženski likovi su jako važni u vašem opusu…

– Toga nisam ni sam bio svestan. Ali u poslednje vreme, kada imam sve više retrospektiva i kada publika gleda više mojih filmova i može da ih poredi, često ističu taj detalj. Tačno je. Možda je to bila moja podsvest, da kada se bavim nekom temom da je ili ispričam iz ženske perspektive ili da ženski likovi zauzimaju važnu ulogu u zapletu. Žene koje poznajem, moje tri sestre i moja majka, imaju jako snažne karaktere. One donose odluke u porodici. Ali na Filipinima žene su uglednije od muškaraca. One su važnije za porodicu. Mi imamo, takoreći, matrijarhat, a ne patrijarhat. Do sada smo imali dve žene predsednice i ove godine ćemo verovatno dobiti i treću.

*Kažete da to činite nesvesno, a izjavili ste da su vam prijatelji rekli da previše sebe otkrivate u svojim filmovima. Da li je to problem? Da li treba da postoji granica?

– Što se mene tiče ne bi trebalo da bude granice. Ali mislim da je to ipak nemoguće izbeći. Čak i ako duboko promišljate o tome šta želite, a šta ne, da prikažete, deo vas će se uvek videti u vašim ostvarenjima. Činjenica da ste izabrali neku priču već govori mnogo o vama. Ali ne želim da propovedam, čak i kada imam jak stav o nekim temama, ne želim da se on čuje. Reditelji su kao novinari. Treba da imate svoj lični stav, ali ne bi trebalo da ga namećete svojim čitaocima.

Glumac bez scenarija

*Da li biste rekli nešto više o svom procesu rada? Zanimljivo je kako sarađujete sa glumcima…

– Imam malu ekipu i radim sa istim ljudima već deset godina. Ali proces je svaki put drugačiji. Za mene je najvažniji deo stvaranje priče, taj istraživački deo i pisanje scenarija. Nekada vaša ideja postane nešto sasvim drugo. To je vrlo uzbudljivo. Nikada ne znate gde će vas priča odvesti. U saradnji sa ostalim članovima ekipe ta priča se širi. Moje načelo je da ne dajem glumcima scenario. Oni dolaze na set ne znajući ništa o tome šta se događa u priči, ali tako je liku kojeg igraju. Za mene je to važno – na snimanje dolazite kao lik a ne glumac. Za glumce to može biti pomalo zastrašujuće, jer tako nikada ranije nisu radili. Čak ni velike zvezde poput Izabel Iper, koja je igrala u mom filmu „Zarobljena“. Kasnije je izjavila da je to bilo najuzbudljivije snimanje. To je kompliment.