Srđan Karanović povodom svoje autobiografije: „Grlom u jagode“ je 90 odsto čista fikcija, a knjiga „Sam o sebi“ je 99 odsto zasnovana na istinitim događajima

U njoj opisuje svoje detinjstvo, mladost, školovanje u Beogradu, a potom studiranje režije u Pragu. Tu su i odabrane fotografije iz porodičnih albuma, a hronološki knjiga pokriva period pre rođenja Karanovića, govori o njegovom poreklu, o Baki, o Deki, o Mami, o Tati, o odrastanju u posleratnom Beogradu, periodu školovanja, sve do 1970. godine.

Mogla bi da nosi i naslov „Kako sam se zarazio filmom“, kazao je Karanović juče u foajeu Dvorane Kulturnog centra, budući da se kroz stranice ove knjige da saznati i zašto smo gledali baš takve njegove filmove, koji su, kako je izvršna direktorka Geopoetike Jasna Novakov Sibinović naglasila, „zlatnim pečatom utisnuti u našu kinematografiju“.

Naslov „Sam o sebi“ nastao je, kako je Karanović ispričao, slučajno, jer je tako nazvao folder na računaru kada je počeo da piše o uspomenama za prvi deo svoje monografije, isprva ne verujući da će mu to prijati. Sve je zapravo tako i počelo, tokom dogovara oko priprema monografije koju potpisuje reditelj Stefan Arsenijević.

– Pričao sam sa svojim mladim kolegom, bivšim studentom i sad slavnim rediteljem kako da napravimo monografiju a da ne bude monografija – kazao je Karanović dodajući da je ona osmišljena tako da se sastoji iz tri dela. Prvi deo, o svojoj mladosti, treba da napiše Karanović, centar je razgovor o njegovim najznačajnijim filmovima sa Arsenijevićem, a treći je poveren filmskom kritičaru Srđanu Vučiniću.

Vreme je prolazilo, a Karanović je, kako je ispričao, postao nestrpljiv da napiše uvod.
– U samoći svog dvanaestog sprata, tokom kovida i prilično ružnjikavog života oko mene, počeo sam da se družim sa kompjuterom i da ispisujem svoja sećanja. Vrlo brzo sam uvideo da je to mnogo opširnije. Uronio sam u taj bunar sećanja koji se ispostavio mnogo dublji nego što sam slutio i nisam hteo da izostavim nikakve bitne stvari jer se nikad ne zna odakle je u životu ta moja kasnija opsednutost filmom – kazao je.

Kad se sreo sa Arsenijevićem, tekst je već poprilično narastao pa mu je rekao: „Ništa od prvog dela tvoje knjige, ja ovo pišem kao posebnu knjigu, pa šta bude.“ Arsenijević se samo nasmejao, nije ni imao izbora, a Karanović je narednih godinu i po dana paralelno radio i na svojoj i na Stefanovoj knjizi.

– Vrlo mi je slatko bilo da se sećam svoje mladosti. Kao i svim matorim ljudima, mladost izgleda kao najlepši deo života. Tako da knjiga verovatno nije lišena nostalgije i sentimentalnosti koliko god sam se trudio da toga ne bude previše jer bi bilo neukusno – konstatovao je Karanović. On je rekao i da se setio da je u mladosti, u vreme studija i kasnije u životu najviše voleo da čita knjige o autorima koje su pisali sami autori ili su s njima razgovarali neki drugi autori.

– Postoje razne vrste filmske pameti, pameti gledanja, pameti rada i vrlo su me uzbuđivali časopisi koju su do nas dolazili još u Pragu, pa i ranije u Londonu, gde su razni snimatelji, glumci, reditelji pričali kako su radili koju ulogu i kako je neka slučajnost ili neki baksuzluk ili neka sreća uticala na njih. Zaključio sam da takve filmske literature kod nas nema – objasnio je Karanović.
Na pitanje Danasa postoji li veza između knjige i serije „Grlom u jagode“ odgovorio je:

– Neki moji prijatelji koji su to čitali još u rukopisu su mi rekli da ih malo u intonaciji i po atmosferi podseća na „Grlom u jagode“. Ja sam autor i jednog i drugog, ali „Grlom u jagode“ je 90 odsto čista fikcija, rađena po scenariju koji smo pisali Grlić i ja, a ovo je 99 odsto zasnovano na stvarnim, istinitim događajima. Trudio sam se da ne izmišljam, da ne foliram, da ne fabuliram. Možda sam nešto pogrešio, možda sam nešto pogrešno zapamtio, možda nešto nisam rekao, ali to je to – zaključio je Srđan Karanović.

Vladislav Bajac rekao je da je Karanovićevu knjigu uživanje čitati jer sadrži bezbroj zanimljivih događaja i doživljaja. On se osvrnuo na igru sudbinskih okolnosti koje su verovatno uticale na Karanovićev izbor profesije i podsetio da je njegov deda bio poznati književni prevodilac, a otac čovek koji je osnovao Jugoslovensku kinoteku. Bajac je dodao i da je najprijatnije iznenađenje od mnogih kada je u pitanju Karanović, njegova autentična skromnost.

– Ta autentična skromnost u sumnjanju u ono što je uradio nije više samo kreativna sumnja, jer je ona podrazumevajuća kod ovakvih profesija. Ali ta skromnost proizilazi iz jedne lepe osobine, koju naizgled lako ne povezujemo, a to je gospodstvo. Meni je, u stvari, najveće otkriće bila ta veza ličnosti, koja se i dalje ponaša tako. Tako živi, a i tako opisuje, i to u ovoj knjizi možete da vidite – poručio je Bajac.

Knjiga „Sam o sebi“ posvećena je Branku Cvejiću. Promociju će imati u Jugoslovenskoj kinoteci, a sa Srđanom Karanovićem, koji inače već dugo beži od javnosti, a kao filmski reditelj i pisac scenarija, kako kaže, odavno „štrajkuje“, još ćemo se družiti. Do kraja godine biće predstavljena i njegova monografija u izdanju Filmskog centra Srbije.