Reditelji Milan Nešković i Jana Maričić oglasili se saopštenjem povodom optužbi da su napali pozorišnog kritičara Borisava Matića

Prema njihovim rečima „manipulacija je kada te krive za reakciju na njihovo toksično ponašanje, ali se nikada ne diskutuje o nepoštovanju koje je dovelo do toga“ stoji na početku saopštenja koje dalje prenosimo u celosti:

„Povod za naše obraćanje Borisavu Matiću 20.maja u Užicu bio je njegov izlazak na scenu prilikom kojeg je pročitao sledeće obrazloženje: …”kroz priču o licemerstvu roditelja iz navodno prefinjene građanske klase i njihovoj nedovoljnoj brizi o deci, “Bog masakra” pokušava da odgovori na pitanje kako je došlo do masakra u Ribnikaru i dominacije nasilja u savremenom društvu.” Ova neodgovorno sročena rečenica na papiru i ne zvuči toliko pogrešno, koliko odzvanja užasom kada se sa scene pročita sa osmehom, glasno i vedro, u svečanom tonu, prilikom radosnog događaja dodele nagrada, na kraju jednog festivala.

Kada smo Borisavu Matiću veoma pristojno pokušali da objasnimo da nas je to uznemirilo i potreslo, da smo sigurni da ni jedan autor ni jedne predstave nema odgovore, niti pokušava da ih nudi, kada je tako bolna tema u pitanju, on je pokazao apsolutnu nespremnost na dijalog i strahovit nivo pasivne agresije.

Uz brojne argumente koji se tiču i konkretne predstave ali i stava njenog reditelja, o kojem smo se prethodno obavestili, upravo da ne bismo iznosili samo lična mišljenja, pokušali smo da ukažemo Borisavu na to da je pozorište mesto saosećanja i razumevanja i da, kada se ovako delikatnim temama bavi, sigurno ne nudi nikakve odgovore, već utehu onima čiji bol je neizreciv, a to su u ovom slučaju roditelji.

U tom smislu, samo dve nedelje nakon obeležavanja godišnjice, moralo se delikatnije formulisati, a posebno nastupiti na sceni. Euforija i višak radosti koji verovatno dolazi od uzbuđenja zbog sopstvene prepoznatosti i nastupa, stavila je u drugi plan eventualnu saosećajnost i odgovornost prema temi. Međutim, drskost, sujeta i agresivnost mladog kritičara sprečila ga je da čuje do kraja šta smo želeli da mu kažemo. Zbog takvog ponašanja pomislili smo tada, a smatramo i sada, da on pokazuje nedostatak osnovnog nivoa razumevanja autorstva, kao i nespremnost da se o tome uputi. To je samo jedna od stvari koja ga čini nedostojnim pisanja o teatru, što smo mu rekli tada, a smatramo i danas.

Ipak, čoveka najviše diskredituje njegova (a)moralnost, a nakon laži i uvreda iznetih na naš račun, ostajemo zaprepašćeni pre svega sposobnošću Matića da do te mere manipuliše i dovede svoje udruženje do toga da napiše onakvo saopštenje.

Kao odgovor na to saopštenje, reći ćemo vrlo kratko: laže. Niti mu je ko pretio, niti iko od nas može ili želi da nekoga zabrani. Ljudi koji žele da se bave zabranama i dozvolama, ne biraju da se bave umetnošću, kao mi. A kad je takozvani fizički nasrtaj u pitanju, oko te klevete se još razmišljamo da li da podnesemo tužbu, jer suprotno tvrdnjama Matića da je tu bila još jedna osoba, tu se nalazilo preko 70 osoba iz našeg esnafa.

Dalje, ni jednog trenutka nismo adresirali Matićevo pisanje o našim predstavama. Veoma je opasna takva zamena teza. Njegovo mišljenje o našem radu apsolutno nije tema. Iznad svega se zalažemo za slobodu govora i podržavamo svakoga ko želi bilo šta da piše o pozorištu, posebno ako o tome ima dovoljno znanja i plemenitih namera. Ipak, treba znati da svako iznošenje mišljenja stavlja čoveka u poziciju da čuje i tuđe, a na tako nešto malo ko je danas spreman.

I najposle, zbog čega se Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije poziva na reakciju? Da bi zabranila nama da režiramo u pozorištima koja je čine? A na osnovu tvrdnji jednog čoveka, kojeg kvalifikuje to što je mlad i što je kritičar? S koje strane zapravo duva vetar agresije i pokušaja zabrane?

Umetnost potiče od reči umeti, imati veštinu. Imati mišljenje o nečijoj veštini ne podrazumeva i znanje o tome kako ona nastaje. Ipak, pozorište je toliko veličanstveno da u njemu ima mesta za sve. Ono se samo opire kada ga neko svojata i pokušava da uspostavi apsolutističku moć kroz kratkotrajne pokrete pseudopodrški, viktimizacije, ili kroz ostrašćena saopštenja. U tom smislu, zatvorili bismo ovu temu čuvenim citatom, koji se ovog puta odnosi na Pozorište: “Malo je i naše“, istakli su Jana Maričić i Milan Nešković