Rediteljka Ana Tomović: Trudim se da budem izvan dnevne politike

Svoju verziju istoimenog filmskog hita iz 1998. (osvojio je sedam Oskara), po kultnom scenariju Marka Normana i Toma Stoparda, i u adaptaciji Lija Hola, pozorište na Krstu uradilo je u koprodukciji sa slovenačkom kompanijom Jurija Franka „Prospot“.

Romantična komedija o ljubavi koja je genijalnog engleskog dramatičara inspirisala da napiše „Romea i Juliju“, prva je premijera u BDP u ovoj godini.

Znajući vaše ranije predstave koje su uvek imale jedan dobro promišljeni angažman, mnogi veruju da će i „Zaljubljeni Šekspir“ imati to još „nešto“, i da neće biti samo duhovita melodrama?

– Pozorišna adaptacija ovog teksta ne razlikuje se mnogo od filmskog scenarija. Tu je ljubavna priča koja Šekspira od neafirmisanog, nesigurnog pisca na rubu egzistencije transformiše u jednog vrlo značajnog književnika, ali s obzirom da je taj scenario pisao sjajan pozorišni autor Tom Stopard, u njemu ima puno pozorišnih „namigivanja“, pozorišne travestije i zaigranosti, i jako je dobro što je adaptiran, jer on stvarno pripada pozorištu. Mi se na sceni pozorišnim sredstvima igramo s njim, govorimo o suštini pozorišta, o njegovoj magiji i „alhemiji“, i ova predstava je, pre svega, jedna oda pozorištu. U tom smislu, mogu da kažem da je „Zaljubljeni Šekspir“ moja najintimnija predstava. Jako mi je drago što mi je ponuđen ovaj tekst i što sam dobila priliku da ga radim, jer je toliko ljubavan u odnosu prema pozorištu koje je i moja najveća ljubav i strast. Ova predstava se, izistinski, iz mog „stomaka“ stvarala i rađala, sa svim divnim ljudima s kojima sam je radila, koji takođe isto osećaju kao ja. Pozorište je zaista jedan fenomen koji, kad se desi, potpuno uvuče čoveka i ne pušta ga više, i jako mi je važno što sam imala priliku da u pozorištu govorim o pozorištu. A ovaj tekst je izuzetno duhovit, dosta Šekspirovih komada sadržano je unutar njega. I onih koji će se tek kasnije napisati, i likova koji će se kasnije pojaviti u njegovim delima. Scenaristi su vešto implementirali različite reference, poigravali se sa istorijskim okolnostima i sa pričom da li je Šekspir zaista autor svojih dela ili je to uvek bio neko drugi ko je za njega pisao.

„Zaljubljeni Šekspir“ nas vraća u elizabetansko doba, u 1593. godinu kada London tek izlazi iz kuge koja je poharala Evropu i pun je radosti. Kako doživljavate tu „kopču“ sa pandemijom našeg doba, i to što nam njen kraj nije doneo spokojstvo nego ratni sukob koji je uplašio čitav svet?

– Mislim da nas život pogađa na mnogo nivoa, da je užasno teško boriti se sa svakodnevicom. Sigurna sam da u Šekspirovo vreme nije bilo ništa lakše nego što je nama danas. Naprotiv. Hoću da kažem da u svemu tome treba tragati za lepotom i za radošću, za suštinom sopstvenog postojanja. Ima stvari na koje ne možemo da utičemo, kao i onih koje možemo da menjamo – to su one male stvari u sebi i oko sebe, na kojima možemo da radimo. A pozorište daje jednu dimenziju svemu tome, daje potragu, jer pozorište uvek preispituje čoveka i njegovu suštinu. I to je ono što je veličanstveno u pozorištu – ono je uvek jedna filozofska i egzistencijalno suštinska stvar. Ono što mi možemo kao umetnici i kao stvaraoci da doprinesemo je da svet za nijansu bude bolji, i da se problemi sa kojima se svakodnevno suočavamo, a koji su veliki, egzistencijalni, i ne samo materijalni nego se tiču i postojanja ljudskog, ispitujemo i da se sa njima nosimo.

U čemu danas ljudi u Srbiji mogu da nađu radost, oni koji drže do normalnosti, etike i tih civilizacijskih vrednosti koje upravo pozorište predstavlja, kada je naše društvo duhovno potpuno potonulo od prostakluka i afirmisanja najvećih bezvrednosti koje dolazi sa državnog vrha?

– Ono što je jako bitno to je da su neke suštinske stvari i suštinske vrednosti nepromenljiva kategorija, i ta nepromenljiva kategorija je uvek tu kao neka vrsta vertikale. Čovek može da se udalji od toga, da zaboravi, da padne, da poklekne, ali može tome i da se vrati. U toj dinamici odnosa je, zapravo, ono gde mi i tragamo za sobom i pronalazimo sebe, i nešto što nas opet usmerava i što nam daje orijentir u ovim jako, jako kompleksnim vremenima.

Trećeg aprila imamo priliku da promenimo nešto značajno i suštinski, upravo tu agresivnu prostotu koja je porušila kulturne i društvene vrednosti, i trideset vrlo eminentnih umetnika javno je pozvalo građane da izađu na izbore. Šta vi mislite o tome?

– Ne bih odgovorila na ovo pitanje, jer sam toliko na sasvim drugom mestu sada – trudim se da budem izvan dnevne politike i da uradim šta mogu u okviru svojih moći. Trenutno se dešavaju jako opasne, zverske stvari u svetu, a svet je oduvek bio takav, što je zastrašujuće, i ja zaista pokušavam da budem u „drugom“ filmu. Ali, svakako ću izaći na izbore.

Možemo li uopšte da odvojimo naše živote od dnevne politike, koja nam i diktira kako ćemo i šta ćemo živeti?

– Apsolutno da. Meni se čini da ja to radim od trenutka kad sam kročila u pozorište, jer najiskrenije, pozorište je za mene način da preživim.

Monoton mehanizam funkcionisanja sveta

Šta je svetu donela kolera savremenog doba, jesmo li pokazali malo više empatije i dobrote prema drugima?

– Meni se čini da jesmo, i da nas je ta situacija prosto zapitala na mnogo nivoa, dovela je u pitanje mnoge stvari, i jedan, čini mi se, dosta monoton mehanizam funkcionisanja savremenog sveta u kome se možda izgubio taj ljudski kontakt. Pandemija je približila ljude jedne drugima, i uz sve teškoće, na neki način, trebalo bi da joj budemo zahvalni u smislu možda nekog duhovnog rasta koji verujem da se dogodio.