Rediteljka Nina Rajić Kranjac, dobitnica Gran prija „Mira Trailović“ na Bitefu: Pozorište je postalo talac problema koje viđamo po bankama i korporacijama

Trijumf slovenačke predstave (produkcija Nova pošta, Slovensko mladinsko gledališče i ljubljanska Maska) gotovo je bio očekivan, iako je u ovogodišnjoj ponudi Bitefa bilo i izvanrednih ostvarenja velikih evropskih imena.

Snažno i gotovo divlje, kao da igraju „na život i smrt“, Nina Rajić Kranjac, koju smo upoznali i kao izvanrednu glumicu i pevačicu, zajedno sa Markom Mandićem, Natašom Keser i Benjaminom Krnetićem, uspela je da nam „protrese“ srce, sećanja, prošlost, sadašnjost, ono što znamo o pozorištu i šta bi pozorište trebalo da bude.

Razgovor sa Ninom Rajić Kranjac napravljen je u Luci Beograd gde se igrala predstava Solo, dan uoči njihovog povratka u Sloveniju, dok je Bitef još trajao i nisu bile poznate odluke žirija.

Prvo pitanje koje se spontano otvorilo posle vaše predstave bilo je da li pričom Solo možda sugerišete da je za Vas pozorište „veće od života“, ali i zavodite gledaoce da vam je to, kako piše na početku, poslednja predstava?

– Imam emociju sličnu tome – meni je pozorište vrsta smisla života, izolacije, prostor gde mogu da se ispitujem, pronalazim, da istražujem svet i ljude oko sebe, i nekako sve vreme od kada se bavim pozorištem, pokušavam da se izborim za to da mi daje mnogo snage. Predstava Solo je bila zamišljena da bude poslednja, zapravo, odlučila sam da posle nje napravim pauzu, a onda se desila i korona, pozorišta su se zatvorila, stali smo sa radom na predstavama, i meni se otvorilo veliko pitanje kako i zašto stvarati teatar koji bi bio značajan u smislu novog promišljanja stvari. Kako, dakle, sebi obezbediti prostor da bih to stvarno mogla da radim. Jer, kao što je to već svuda normalno primljeno, pozorišni postupci su danas dosta kratki, govorim o recimo maksimumu trideset pet proba, sa ljudima koji su inače zaposleni u tom pozorištu, sa ansamblima koji su već utvrđeni u nekoj svojoj dinamici, i to je vrlo teško rušiti. Postoji neki uslov da je režija hijerarhično autokrativna, a meni sve to nekako nije blisko. Mogu ja i to, i uradila sam, i poštujem pravila, ali mislim da je to na neki način pogrešan smer za pozorište. Slomiti te uslove je vrlo teško, zato što ipak egzistencijalno zavisim od pozorišta, a sa tom pauzom tokom korone imala sam mogućnost da uradim sve kako želim, u prostoru koji mi je, govorim o nezavisnom pozorištu Maska, nezavisnom u platformi, to omogućilo. Onda nam se u produkciji pridružilo Mladinsko gledališče, i mogla sam da ostvarim svoje uslove i svoj način rada u ovoj predstavi. Mislim da je to stvarno bio neki kraj, i Solo jeste zadnja predstava u nekom razdoblju.

Solo otvara to vaše generacijsko pitanje – šta Vi, koji ste već dobili najvažnije pozorišne nagrade u Sloveniji, možete dalje, šta je ono što vam se nudi, nove režije u Ljubljani, Mariboru, Kranju…, i opet tako ukrug?

– Da, postoji limit, to je taj plafon, i nije vezan samo za slovenački prostor. To je moda današnjice – sve se stvara u nekim manjim sredinama u smislu nacionalnosti, prostori se više zatvaraju nego što se povezuju. Da bi napravili predstavu koja bi, recimo, udružila pozorišta iz Slovenije, Hrvatske, Srbije, morao bi da dođe neki nemački reditelj koji ima brdo para da to stvori, i uglavnom sve na neki način proizilazi iz kapitala, jer je to stvarnost u kojoj živimo. Pozorište je, dakle, postalo talac sistemskih problema koje viđamo po bankama, po korporacijama, velikim firmama, i to uopšte nije dobro za njega, osim ako se neprestano ne preispituje. Mislim da je prvi poriv protesta protiv teatra koji ima simptome sistemskih problema upravo u predstavi Solo.

Mnogo je slojeva koje nam otkriva Solo, koji se tiču i pozorišta, i sveta u kojem živimo, prošlosti i budućnosti…, i apsolutno ima jedan nesvakidašnji ritam koji se bazira na improvizaciji. Kako ste to postigli?

– Pozorište uvek zavisi od kolektiva koji ga stvara, u nekom drugom pozorištu verovatno bi se desila neka drugačija predstava sa ljudima koji tamo stvaraju. I kao što kažemo na kraju, kad se Solo završava, u jednoj predstavi ništa nije važnije, a to je Piter Bruk rekao, od ljudi koji je čine. Mislim da to nije romantični i humanistički deo, a ima i toga, naravno, nego da su, zapravo, osnovni kodovi predstave ti ljudi koji je čine. Sve uvek proizilazi iz nas, i kad se neki ljudi susreću s nekim materijalom i počnu da ga rade, znači da je rezultat vrlo determiniran u odnosu na to ko je s kim spojen i činu stvaranja i na kakav način.

Bitef je bio vaš prvi međunarodni nastup, a poslednji deo predstave je specifičan, igrali ste na srpskom jeziku, i taj deo apsolutno je napravljen u najboljem maniru naših crnih komedija i filmskog „crnog talasa“. Da li ste odnekud preuzeli taj tekst o tečinoj smrti i srpskoj daći na kojoj ste publiku poslužili roštiljem, gibanicom, i sve uz „živo“ sviran šlager Piši mi iz 1960-ih godina?

– Taj deo smo dogovorili još u Ljubljani, improvizovali smo, sve je potpuno naše, i, zapravo, nikada nismo ni napisali taj tekst. Imali smo duge, duge improvizacije kako ćemo to da koncipiramo, o čemu želimo da govorimo i kako to želimo da napravimo, i onda su se slojevi naslagali. Bitno je bilo da smo u taj materijal uvek ulazili na način zaigravanja. Mi obožavamo filmove i predstave Dušana Kovačevića, Makavejeva, Kusturice, i imali smo u mislima tu „formu mortale“ koja nas je sve vreme inspirisala, a počela je vrlo naivno. Kad bismo imali probu, prvo bismo popili kafu, i onda bi polako iz nas izronili neki likovi koji kreću da pričaju o svetu i o onome šta im se desilo, i žele iz toga da izvuku neku besmislenu poentu koja iz nekog drugog ugla ima i te kako velikog smisla. To nam je bila osnovna „igrica“, a onda je sve to sa tečom i njegovom smrću, što nam je inače negde i privatno blisko, bilo toliko dobro da smo mislili da je vreme da je pretvorimo u drugi deo predstave.

U predstavi kažete da su vaši identiteti „čifuri“. Šta to znači?

– U Sloveniji se tako nazivaju ljudi koji su se tokom rata ili pre rata doselili u Sloveniju, a svi smo prva generacija posle naših roditelja koja je celo vreme živela u Sloveniji, i nama su pitanje maternjeg jezika i identiteta aktuelna. Ko si, a ne pripadaš nacionalno toj sredini, a ni ovde. Mogla bih da citiram knjigu Bekima Sejranovića Nigdje, niotkuda, i čini mi se da je baš taj termin bitan za identitet nas koji smo se okupili na predstavi Solo. Igrati te likove, biti u toj logici, to je kao kad bi se vratio negde gde se stvarno dobro osećaš, i u ambijent koji bi kao identitet tvog doma. A zapravo je to samo san o tome, i onda nas je ta inaspiracija pokretala da ista paralela može da se povuče sa pozicijom teatra danas. Postojao je neki teatar, tako smo čuli, tako smo videli, tako možemo čitati u knjigama, ali danas mi od tog teatra ne možemo da živimo zbog sistemskih reformi, što je inače pozicija čitave kulture i umetnosti.

Solo ima autobiografski karakter, koliko je tu zaista dokumentarnog materijala, a videli smo mnoge vrlo lične, intimne i potpuno ogoljene momente?

– Na ovo pitanje ne mogu pošteno da odgovorim, zato što je to glavna stvar koja nam se čini da deluje na publiku, da je vuče i da je vezuje za ono što govorimo. Ali, sve stvari, svi događaji u predstavi zaista su istiniti, a nije nužno da su se desili samo meni.

Vaša predstava je u nekim izvođenjima trajala i šest sati. Šta je ono što ste prilagođavali baš za izvođenje na Bitefu?

– Mislim da smo prvi deo dosta odužili, jer smo konstatovali tokom igranja da je na početku potrebno barem pola sata da bi publiku ušla u našu priču i da bi prihvatila jezik građenja predstave. I prostor je u Luci Beograd, naravno, potpuno drugačiji. U Ljubljani smo igrali u Novoj pošti, to je Mala scena Slovenskog Mladinskog gledališča koja je, zapravo, bivša poštanska zgrada. Drugi deo, ambijentalni, igrali smo na parkingu na kojem su fiksirana tri kontejnera iz nekih prošlih projekata, pa smo ih onda preradili i adaptirali za potrebe ove predstave. U Mariboru smo gostovali u bivšoj fabrici tekstila MTC, nekada vrlo uspešnoj Mariborskoj tekstilnoj tovarni, koja je krenula da propada od 2005. pa nadalje. Prvo su otpustili radnike, bilo ih je oko tri hiljade, a onda su ih polako „sekli“ da bi na kraju bilo zaposleno samo petnaest ljudi, i onda su fabriku zatvorili. Taj prostor je počeo da propada, nema više krova, sve je uhvatila buđ od vode koja je ušla unutra, i taj demolirani deo bio prerađen za predstavu. Urša Vidic, naša scenografkinja, napravila je veliku isntalaciju svih elemenata, scenografskih i kostimografskih, i rekvizite, koje smo koristili u predstavama koje smo ranije radili. Publika je na početak predstave ušla u krojački deo fabrike, gde se još nalaze stolovi za kojima su radnici radili. To što je nama bitno u odabiru prostora jeste da uvek nađemo priču, kontekst, dijalog koji veže paralelu i sa propadanjem kulturnog prostora u smislu svih državnih tranzicija, ekonomske krize, privatizacije, rasprodaje fabrika i državne imovine tuđim investitrima. Ta kopča nam je uvek vrlo važna.

Čuli smo u Vašoj predstavi i mnogo eks jugoslovenske muzike – iz serije Grlom u jagode i drugih filmova, koju je komponovao Zoran Simjanović, Indexe, prvi džez kvartet Predraga Ivanovića Pod sjajem zvezda ove noći iz 1960… I taj retro je vrlo neobičan?

– Taj izbor isto ima veze sa našom pričom, ima puno muzike Zorana Simjanovića, ima i pesme Bisere Veletanlić, ide tokom predstave i lajv muzika, Branko Rožman i ja smo odabrali recimo, šlager Piši mi. Prema toj muzici baš imam specifičan odnos, zato što moja tetka koja živi u Beogradu ima ceo arhiv, milion ploča čudesnog muzičkog ukusa, i uvek kad dolazim kod nje upadnem u te ploče. Na Bitefu se desilo nešto jako lepo, što nikada nismo doživeli u Sloveniji – publika je s nama stvarno delila svoje uspomene na tu muziku. U Sloveniji ta muzika deluje kao vrsta rariteta i kao neko tuđstvo koje je simpatično, i publika je prima sa velikim veseljem. Ali, nemaju sećanja i emocije s kojima se veže za nju. Do Indexa još se i veže, ostalo ne prepoznaje, ništa joj ne znači. Ono što nam se desilo na Bitefu bilo je predivno, imali smo veliko strahopoštovanje prema toj emociji publike.

Zanimljivo je da Vaša generacija, rođena kada se velika Jugoslavija već raspala, obnavlja priču o toj zemlji u kojoj nema iskustvo života, a Maske su pokrenule i pokret Jugofuturizam. Kako Vi doživljavate tu državu?

– Ja imam saznanja i iskustva o toj zemlji od svojih roditelja i cele svoje porodice, zato što ona nije blizu, ona je raseljena po celom svetu. Nemoguće je da se okupimo, meni su danas porodica više moji prijatelji, i one koji su moje krvno srodstvo vidim možda jednom u deset godina. U tom smislu, ja u svojim mislima, intimno, nekad čeznem šta bi bilo da je moglo biti drugačije. Na društvenom nivou, mislim da je mojoj generaciji bliska ta nekadašnja država, zato što gajimo prezir što se društva nacionalno zatvaraju. Ako pogledamo politički, desnica svuda doživljava veliki uspon, a iz toga se stvaraju vrlo konzervativne sredine koje nama nisu pogodne. One su super za prkos, za revolt, za protest, za izvikavanje, ali to su društva koja nas ograničavaju, koja nam nameću da je samo ta nacionalno zatvorena sredina naš identitet, da samo njoj pripadamo, i da su nam svi ostali tuđi. U tom smislu, mi na Jugoslaviju gledamo kao na eksperiment gde je bilo moguće stvoriti nešto što je drugačije, i što je divno u toj pripovesti, i naši roditelji danas uvek mogu da nam kažu da im je mnogo bilo lepše nego što je nama sada. I najvažnije, to je bila socijalna država u kojoj su radnici i njihove porodice bili zbrinuti i dostojno su živeli do svog rada.

Koliko nam je nametnut koncept pojedinca, egoizma i soliranja isključivo prema sopstvenim potrebama?

– Na tome je osnovan sam kapital i ceo kapitalizam, ako pogledamo neku fabriku kao što je Amazon, tamo su radnici u pelenama, na egzistencijalnom minimumu, a mi kupovanjem putem te platforme samo omogućavamo da se kapitalisti još više bogate. Napravljen je sistem koji više ništa ne može da ugrozi, nijedna stvar ga više ne bi mogla izmaknuti, jer je involviran u mnogo drugih sistema koji zavise od njega, i to je čitav jedan krug u globalnoj ravni, gde četiri odsto ljudi na celom svetu sa ogromnim bogatstvom drži u šaci ostatak planete, i postavlja se pitanje kako to srušiti, kako pobeći od tog koncepta života.

I kako pobeći, na kraju Vaše predstave podižete montipajtonovsko jedro?

– Da, ali ja vidim nadu – vidim je u znanju, poštenju, u dobroti, u ljudskim pravima, u socijalnoj pravdi, u antikorupciji, a naročito u kažnjavanju i linču osoba koji to krše.

Milena Marković

Bio je i vrlo emotivan momenat u predstavi sa poezijom Milene Markovića. Da li se poznajete?

– Jako mi je bliska u umetnosti, pre jedno deset-dvanaest godina bila sam na jednom vorkšopu gde sam se potpuno, mogu reći, zaljubila u nju kao osobu i kao umetnicu, pre svega u njenu poeziju. U svojim pesmama ona uvek uspe da nemilosrdno otvori i osvetli svaku ranu, svaku bol, svaku tamu, ali je i u istom trenu i slavi. To nije, dakle, pozicija žrtve, nego nekoga ko je u konstantnom nastojanju da izvuče svu marginu, sve ono što se krije, što se sklanja jer inače nije dolično nekoj civilizovanoj osobi. Milena u svojoj poeziji sprečava čoveka u tome da misli da je sam. Vi ste sami u mraku, i ja sam sama.

 

Autorska ekipa

U autorskoj ekipi predstave Solo su i kompozitor Branko Rožman, koji sa Petrom Božič uživo izvodi muziku (izbor muzike napravila je Nina Rajić Kranjac), umetnički savetnik Minca Lorenci, dizajner svetla i vođa tehnike Igor Remeta, asistent tehnike Manca Vukelić, garderoberka Slavica Janošević, za simultani prevod bila je zadužena Jaka Smerkolj Simoneti, a producentkinja predstave je Tina Dobnik.