Rediteljka Tanja Mandić Rigonat uoči promocije svoje knjige pesama „Kaži mi ko sam“: Pisala sam da bih preletela pozorišni zid

Govore o najrazličitijim pitanjima i nastale su iz stanja, koje dobro prepoznaje, kad upadne u „crnu rupu ničeg kreativnog“, dok traju neizvesnost i čekanje do režije sledeće predstave.

Želi da to bude komad „Ko je ubio mog oca“ po romanu Edvarda Luja.

Kaže i da pesme nisu zamena za pozorište – „One su samo drugi oblik izraza istog bića“…

I ranije ste pisali pesme „Misterija srećnog kontrabasa“ 1994, „Iz života ptica“ 2002. godine. Prošlo je od tada mnogo vremena, kada čovek oseti potrebu da ponovo pristupi ovoj vrsti pisanja?

– Pesme su izletele iz mene ovog leta. Nešto se u meni pokrenulo silovito i potpuno me obuzelo, eksplodiralo. U istom danu pisala sam više pesama, različitih u osećanju, ritmu, temi. Više raznih mene želelo je da postoji, da nešto kaže, podeli sa drugima. To je intenzivno trajalo oko dva meseca i nestalo. Napisala sam 60 pesama, u zbirci ih je ostalo 49. Razmišljala sam da li da ih u knjizi ostavim u redosledu kako su nastajale. Da ostane ta skokovita dramaturgija različitih osećanja. To bi za nekog psihologa možda bilo zanimljivo kao studija toka svesti, studija slučaja. Ipak, u knjizi su u drugačijem nizu. Ako bih morala da racionalizujem, rekla bih da sam pisala da bih preletela zid pred kojim sam po ko zna koji put stajala. To je pozorišni zid. U pozorištu, da biste postojali, radili, u mom slučaju režirali, potrebna je dozvola drugih. Poziv. Dogovaranje, pregovaranje, čekanje. Od želje da nešto režirate do ostvarenja mogu proći meseci i godine. Premijera Ibzenove „Nore“ bila je u decembru. Mesecima sam čekala da li ću dobiti prava da radim predstavu „Ko je ubio mog oca“, po romanu Edvarda Luja. Nisam znala da li ću i kada ponovo imati probe, raditi neku predstavu i gde. Ispred mene bilo je bezvreme. Za mene je ta neizvesnost nepodnošljiva. Umorna sam od nje, istovremeno nesrećna i besna što je to tako, godinama tako. Što jedan poziv menja sve.

Većina bi rekla da vi stalno nešto radite.

– Meni je dobro poznato stanje kad upadnem u crnu rupu ničeg kreativnog. LJudi misle da dosta režiram, a to nije tačno. Tačno je da moje predstave dugo godina ostaju na repertoaru, i po deset godina, ima ih dosta živih sada, pa to stvara iluziju da stalno nešto radim. Za pisanje nije potrebna ničija dozvola, poziv. Nema nikoga ko stoji između mene i pesme. U pisanju pregovaraš sa svojim osećanjima, mislima, jezikom, nema posrednika između mene i mene, mene i sveta. Ako moram da racionalizujem, mislim da je to nešto što se u meni pokrenulo, dogodilo, bila neutaživa želja za punoćom življenja, za postojanjem, stvaranjem. Da nisam u privilegovanoj poziciji da je izdavačka kuća LOM deo mog porodičnog života, pesme bih podelila preko Fb. Ovako, u mnoštvu zbirki poezije koje LOM postojano decenijama objavljuje, poznatih i nepoznatih pesnikinja i pesnika, sad je i „Kaži mi ko sam“. I prethodne dve zbirke nastale su u periodima kad nisam režirala, u dugačkim pauzama između predstava. U vremenu kada je dete u meni želelo da peva, skače, trči, igra se, ljubi, a bilo je zauzdano drugima koji uspostavljaju pravila igre u kojoj sam suvišna. Pesme nisu zamena za pozorište. One su samo drugi oblik izraza istog bića.

I vizual i naslov „Kaži mi ko sam“ na koricama vaše knjige se može višeznačno tumačiti. „Ko sam“ je bezvremeno pitanje, ima ga i u bajkama i tiče se fizičkog izgleda, ima ga kad stojimo ispred vlastitog odraza u ogledalu ili kad se ogledamo u drugima ili kad drugi, društveni i razni drugi normativi u nas upisuju ono što misle da jesmo. Zašto u vašem slučaju stoji naslov „Kaži mi ko sam“?

– Zbog svega što ste u pitanju naveli. Pesme su ispovest, dijalog sa drugima, sa sobom samom, sa svetom oko mene. Preispitivanje, potraga. Poziv na razmišljanje, otkrivanje, na igru, samorazotkrivanje. Na koricama je slika Nikoline Ivezić, hrvatske umetnice. Naziv slike je: „Nisam seksi za plažu“. „Kaži mi ko sam“ je i deo stiha jedne pesme. Moja drugarica, s kojom sam živela godine rane mladosti i sve faze života do sada, i ja godinama se smejemo kad jedna drugoj pričamo o raznim situacijama u kojima smo obe bile. Zanimljivo je da se ja bolje sećam događaja vezanih za nju i obrnuto. Često jedna drugoj kažemo: ja se toga ne sećam, pojma nemam da je to ikad bilo, da sam to bila ja. U tom sećanju drugih mi postojimo. U brisanju sećanja, potiskivanju, gradimo neko drugo naše ja. U zaboravu i sećanju identitet varira, vibrira, neuhvatljiv je, podložan i poroznosti i mitomaniji.

O mnogo toga pišete u svojim pesmama. Jedna od meni posebnih je „Ego“. O čemu ona govori, šta biste vi rekli, i služe li pesme tome da čujemo svoj glas bolje?

– „Ego“ je pesma o onim situacijama kad sretnete nekog ili sedite sa nekim, a taj neko, ona ili on, nezaustavljivo pričaju o sebi, i svejedno im je šta se događa u onome ko je preko puta njih. Ali i o pričanju, slušanju, trpljenju, samoći, nemanju dodira između dva bića, jer je ego toliko veliki da čuje samo sebe.

Pevate o ljubavi, o mladosti, starenju, pozorištu, mrtvim i živim prijateljima, kenselovanim bajkama, putovanjima, materinstvu, medijima. To sa kensel bajkom o „Uspavanoj lepotici“, čini se, posebno vas je iznerviralo. Zašto?

– Ne bih o toj pesmi ništa rekla, jer bih je onda neminovno prepričala. A kensel je odvratan fenomen savremenog doba, od kojeg stradaju i davno napisane knjige, likovi u njima, reči, filmovi, od njega stradaju živi ljudi, stradaju bajke, crtani filmovi, fenomen neverovatne ograničenosti, gluposti i pretencioznosti uvijen u tzv. angažovanost i brigu za bolje sutra, čoveka i sveta. Kensel je nasilje, zlostavljanje, umotano u celofan dobre namere.

Zanimljivo je da ispod nekih od pesama stoje i vaši i tuđi komentari i posvete. Zašto vam je to bilo važno?

– Da, ispod nekih pesama je komentar, zamišljen ili stvaran, osobe koja je bila inspiracija za nastanak pesme. Zanimljiva mi je ta forma. I to je vrsta dijaloga. Dramski momenat. Obrt, intervencija u pesmu koja ruši prethodno napisano ili ga gradi, zavisi od pesme do pesme.

U nekim od pesama tema je pozorište, kao i nezadovoljstvo načinom na koji se u njemu tretiraju umetnici, vi sami… Neko bi pomislio da ste zbog svega toga spremni da odustanete od toga da se bavite režijom…

– Pozorište je moja strast, ljubav, najlepši način da živim i stvaram sa drugim ljudima. Nikada se nisam prepuštala mislima o odustajanju. Naprotiv. Ali jesam osećala snažno nedostajanje u mesecima koji su proticali između dve režije. Sve što je lepo u pozorištu dogodi se na probama, igranju predstava, na putovanjima, a sve ponižavajuće, ružno, događa se pre toga. To su različite situacije dogovaranja oko predstava, podela, honorara. Sudari sa sujetama, neznanjem, karakterima raznih pozorišnih vratara koji stoje na kapijama između scene i umetnika koji bi na toj sceni nešto da stvore. Zahvalna sam svim divnim umetnicima sa kojima sam podelila dragocene trenutke u pozorištu, i puna prezira prema svima koji spotiču, omalovažavaju, uništavaju život u njemu. Bilo bi zanimljivo edinburšku izjavu Raše Todosijevića: “Ko profitira od umetnosti a ko pošteno zarađuje”, prepevati u pozorišnu izjavu: “Ko sve profitira od pozorišta a ko pošteno zarađuje”… Evo, trenutno i ja profitiram od pozorišta, jer da nije pre svega mojih predstava, mene kao pozorišne rediteljke, pitanje je da li bi moja knjiga pesama uopšte bila povod za razgovor, da li bi izazvala bilo kakvu pažnju. Mnoštvo je zbirki poezije, a sve manje prostora u medijima za sadržaje iz umetnosti i kulture, pogotovo za poeziju, iako je poezija i te kako živa, a čitanja pesama često veoma posećena. Ko je bio prisutan kad Marko Tomaš, Milena Marković, Zvonko Karanović, Ognjenka Lakićević čitaju pesme, zna o čemu pričam. LJudi su željni reči koje imaju smisao, željni nepatvorene osećajnosti, prisnosti koja je imanentna poeziji.

Slično pitanje bih mogla da vam postavim u vezi s medijima. Razočarani ste načinom na koji se plasiraju informacije. Imate utisak da istina nekud curi i nestaje umesto da je fokus. Da li su isključivo mediji za to odgovorni, pogotovo nezavisni koji uprkos preprekama nastoje da ostanu dosledni postulatima novinarske profesije?

– O medijima odavno ne razmišljam u kategorijama nezavisni-provladini. Postoje pismeni i nepismeni novinari, etični i besprizorni, oni kojima su činjenice u fokusu, koji tragaju za istinom, oni koji izmišljaju – proizvode priče na lažima, poluistinama i tračevima. Tabloid je tabloid, bio on provladin ili opozicioni, svejedno mi je.