"Rekvijem" kao "ples" ljudi i konja

Spoj prominentnih muzičara i ništa manje uglednih orkestara čine ovaj festival jedinstvenim u svetu muzike. Koncerti se održavaju u „Velikoj sali“ Mocarteuma i u „Velikoj sali“ dvorane takozvanog „Festšpilhauza“ u kome je Hebert fon Karajan decenijama slavljenički dirigovao najznačajnijim orkestrima sveta, u školi za jahanje među stenama, kao u međuvremenu i u univerzitetskoj auli.

Ovogodišnji programski zenit „Mocartove nedelje“ je činio projekt Marka Minkovskog sa Bartabasom, impresarijem i direktorom Académie équestre de Versailles. Konji! Čini se sasvim neuobičajenim da je toliko godina trebalo da mine da bi se konji, kojima je bila namenjena Salcburška škola jahanja „među stenama“ (sav prostor je uklesan u monumentalni masiv od kamena), ponovo našli u njoj: naime 2015. je ovde izvedena inscenacija Mocartovog „Davide penitente“, koji je izveo Bartabas sa svojim timom Académie équestre de Versailles koji je pandan Španskoj dvorskoj školi jahanja u Hofburgu, u Beču (Spanische Hofreitschule). Enormni tehnički poduhvat je bio iskustveni prodor u više umetničke sfere, čiji je plod Mocartov „Rekvijem“ sa dirigentom Markom Minkovskim. Sa neviđenom elegancijom je tim osam mladih žena na konjima, kao u nekakvom tajnom ritualu Amazonki, u ritmičkim kaskadama na tonove Rekvijema u simetričnom zbližavanju i udaljavanju, unakrsnim transverzalama i cikličnom galopu, pokazala neslućene spojeve funebralnog karaktera Rekvijema i arhaično-plemenitog držanja i plesa konja. Ono što nam se činilo inkompatibilnim, otelovilo se u najdubljem i najprirodnijem patosu gotovo irealne igre čoveka i životinje.

Ovogodišnje programske okosnice su se ocrtavale u posebnim projektima, te su mimo Mocarta, Hajdna, Nepomuka, mogle čuti i kompozicije Franca Šuberta, Erika Satija ili Bele Bartoka, kao i dela Johanes Marie Štauda, Arvo Perta, Eliota Kartera i Anri Ditelijea. Solistički korifeji kao što su Andraš Šif, Bečka filharmonija, muzičari Grenobla sa Markom Minkovskim, duet Kapuson/Kit Armstrong, Midori, Hagen-kvartet. Koncerti orkestara, kamerni koncerti, solistički koncerti, kao i Mozart Jazz Night – spajali su internacionalne umetnike, orkestre i ansamble u Salcburgu, između ostalih Đovani Antoninija, Stivena Iserlisa, Kvartet Kazals, Mojcu Erdman, Kristijanu Karg, Elizabet Kulman, Geniju Kimajer, Roberta Levina, Mariu Žao Pireš, Anu Prohasku, Fazila Saja, Scottish Chamber Orchestra, Roberta Tičikjatija, Jerga Vidmana ili Janik-Neze-Seguna, Adama Fišera.

Shodno viziji nove umetničke direktorke Maren Hofmajster, srž i filozofija festivala se sastoje u produktivnom dijalogu tradicije, moderne i savremene muzike. Finansijsku podlogu ovog festivala čine kako privatne inicijative i sponzoring „kruga prijatelja“, tako i vešt marketing. Taj model se pokazao uspešnim već nešto više od pola stoleća. Mimo koncerata predviđeni si i drugi propratni termini – uvodna predavanja, forumi za diskusije, razgovori umetnika, projekcije filmova, i održavanje veoma popularnih „majsterciklusa“.

Salcburški zimski festival klasične muzike osnovan je 1956. i već se više od pola stoleća in continuo proslavlja u ovom čarobnom gradu Austrije. Od tada ovaj festival čini zenit u kalendaru internacionalnih koncerata i dragulj za ljubitelje Mocartove muzike. Posebna romantična atmosfera se oseća u baroknom Salcburgu kao „genius loci“-ju u kome veje duh autentične mocartovske tradicije. Taj duh nepatvorene tradicije pridaje ovom festivalu posebnu dimenziju – neponovljivu notu i šarm istorijskog muzičkog miljea.

Već hiljadama godina u službi ljudima i inspiracija za mnoge umetnosti, predstavio je satiričar Džonatan Svift 1726. u „Guliverovim putovanjima“ jednu drugačiju sudbinu u svetu koji je bez patnje, prinude i bolesti. Hegelov učenik Karl Roenkranc je 1853. g. u svojoj „Estetici ružnog“ („Ästhetik des Hässlichen“), pisao o konjima kao najlepšim bićima u životinjskom carstvu.