Relativizacija odgovornosti

Dizajnerska grupa Numen/For Use na taj je način elegantno lakonski predstavila onu neraskidivost međusobnog uticaja, prožimanja i izmene vremena i prostora, što leži u osnovi Ajnšajnove teorije relativnosti, dakle, u osnovi svemirskih zakona.

Pozornica zadire oštro, kao sečivo, u prve redove gledališta, poreći ih na dva dela, poput pramca tek porinutog broda. I to jeste brod, onaj kojim Ajnštajn putuje u Ameriku pred smrtnom opasnošću koju mu garantuju nacistički patrioti njegove rodne grude. Podići će se taj pramac na kraju predstave, na talasima, sa Ajnštajnom dok govori, i izazvati plimu aplaudiranja.

„Ajnštajnovi snovi“, to je najelegantnija predstava koju današnji Beograd ima da vidi. Doista, glumice i glumci, predvođeni prvakom Draganom Mićanovićem, od doajena Branke Petrić i Branka Cvejića, od prvakinje u punoj snazi, Anite Mančić, do vrlih početnika Filipa Đurića i Joakima Tasića, igraju upravo elegantno i govore elokventno, s lakoćom i osećajem za lepotu reči koje izgovaraju i oni sami i njihovi partneri, bez žurbe, ali u tempu, i kreću se kao kroz koprenu nekakvog izvanvremenog, snolikog zanosa koji u senku stavlja i turobne lične doživljaje, poput rastanka s dragom osobom ili suočavanja s njenom smrću, s onim neminovnim koje, pak, kako oni ovde na sceni veruju da veruju, nije konačna reč, jer će se dragi i draga opet vratiti, i vreme će se vratiti, i prostor i doživljaji, i tako unedogled, ali se dragi i draga neće tog povratka sećati kao povratka, jer i ovaj zaključak, ova teorijska pretpostavka ko zna koliko je puta već pretpostavljena, bezbroj puta…

Ova elegancija autorskih pretpostavki i glumačkog izraza usisava u sebe, kao u crnu rupu, publiku, te publika na kraju predstave aplaudira elegantno i oseća se elegantno da u toj eleganciji postaju jednojajčano isti i ministar diplomatije Ivica Dačić, koji je, s telohraniteljima, na premijeri sedeo na najboljem, najvidljivijem mestu u publici, i njegov kolega, ministar odbrane, kako mu već beše ime, i pretendent na presto Saša Janković, sasvim blizu do scene-palube, i svi ostali, znani i neznani, znatni i neznatni, uzvišeni i poniženi, svi ti tako i toliko različiti životi i moralne vrednosti, ljudske osobine i problemi, a tako glatko ujedinjeni ovom varljivom, prefriganom elegancijom stila i veštačke nežnosti, koja neosetno proždire i vari sve te razlike, materijalne i duhovne, kao da ih nema, i na kraju ih tali u isti produkt.

O čemu se radi? Autori predstave, dramaturzi Rusomir Bogdanovski i Jelena Mijović, i, daleko pre njih, reditelj, dakle glavni i odgovorni njen urednik, Slobodan Unkovski, olako su zdravorazumski shvatili i primenili jednu nezdravorazumsku teoriju, teoriju relativiteta, specijalnu i opštu, prevodeći je, iz njene oblasti koja se odnosi na pojave pri brzinama bliskim brzini svetlosti, na ovo gravitaciono polje naše zemaljske lepote i kala, i tako je ta elegancija vasionskih sfera izjela grube probleme koji, kao mačevi i koplja, probadaju krvavo ljudsku egzistenciju ovde i sada, na Zemlji, kao da se sve to nas ne tiče i nije naša nasušna briga. Autori su, naime, teoriju relativiteta shvatili i primenili primitivno mistično, i, velim, vrlo elegantno, kao starostavno poverje da se sve iznova vraća, pa tako ljubavnici, kad žale nad prolaznošću, teše se da će se sve ono za čim čeznu iznova vratiti i, iako se toga neće sećati, uživaće ne samo još jednom, nego i opet, i opet… Oh, sve je to tako relativno u nama, draga Beatriče!

Autori, s njima i izvođači, a s izvođačima i publika, toliko su se zaneli u ovom sujeverju na pozorišnim daskama – koje inače život znače – da su zaboravili na težu društvene gravitacije koja milione i milijarde ljudi svakodnevno drži u robovskom bivanju, da nemaju vremena ni prostora za eleganciju stila i poverja, toliko su se, naime, zaneli autori ovim nebeskim sferama u kojima je jedina konstanta brzina svetlosti, te se u njoj, bez referencijalne tačke mirovanja, ne može odrediti ni da li se kreće onaj koji možda stoji ili, pak, stoji onaj koji se upravo kreće, ni da li se to što se kreće kreće unapred ili unazad, da su, prenevši to na neprimereno polje zemljine težesti, potpuno zaboravili na odgovornost, na tu jedinu tačku oslonca po kojoj se delimo na ljude i neljude, čak i u pozorišnoj publici.

Da su, kojim slučajem, uz razmatranja umilnog, elegantnog pitanja da li će se vratiti uzdasi ljubavnika koji su prošli, i da li će iznova i iznova, bezbroj puta padati ovaj jesenji list s drveta, uveli i pitanje o odgovornosti za počinjeni zločin, naime, da li će se taj zločin vraćati i vraćati, shvatili bi, možda, da se nije šaliti s teorijom relativnosti, uopšte i posebno, i da je njena primena iz svemirskih daljina na ove naše bliske odnose prve vrste – ništa drugo do opravdavanje relativizacije odgovornosti.