Renata Salecl: Neoliberalizmu treba naša anksioznost

Njeno predavanje o gorućim problemima današnjice ispratio je veliki broj posetilaca. Salecl se u svom izlaganju bavila pitanjima slobode izbora koja vodi u anksioznost, o pandemiji i (ne)solidarnosti, o vođama poput Trampa, Putina ali i našeg koji su lažima i neznanjem izazvali apatiju kod naroda i dominantnim psihičkim oboljenjima koja nas očekuju u budućnosti.

Salecl pripada školi teorijske psihoanalize i autorka je brojnih knjiga od kojih su najznačajnije „(Per)verzije ljubavi i mržnje“, „O anksioznosti“, „Tiranija izbora“ i „Strast za neznanjem“, koja je i bila u fokusu večeri. Razgovor je moderirala Maja Pelević dramaturškinja, a njeno primarno interesovanje na početku konverzacije bilo je pitanje slobode, tačnije slobode izbora.

Naime, u knjizi „Tiranija izbora“ autorka pojašnjava kako je neoliberalni kapitalizam doveo do toga da se ljudi konstantno nalaze pred nekim izborom, bilo da su u pitanju oni društveni poput parlamentarnih i predsedničkih izbora, ili svakodnevnih ličnih poput toga kako ćemo se hraniti ili kako biramo svoje partnere.

Ta „sloboda“ izbora dovodi do sve učestalije pojave anksioznosti.

– Dugo se već pitam šta se u društvu menja i kako to utiče na pojedinca, kako smo se mi kao ljudi menjali kroz istoriju. Čovek se menjao u tranziciji iz socijalizma u postsocijalizam, a sistemu, koji nazivamo neoliberalizam,  je na izvestan način potrebna naša anksioznost. Njemu treba to da se mi konstantno kritikujemo, da se propitkujemo šta bi bila neka idealna situacija izbora, šta želimo, šta će nam doneti sreću i zadovoljstvo, šta će biti najbolje za našu decu… Sve to su elementi individualizma u kojem živimo – pojašnjava Salecl.

Taj idnividualizam, dodaje, baziran je na teksobi i samokritici, to da preispitujemo sami sebe i da krivimo sami sebe za neuspehe, misleći da nismo dobro birali.Upitana kako je došlo do tog razvoja individualizma, kada je u suštini čovek socijalno biće koje se kao jedinka najviše boji usamljenisti, Salecl se vraća u blisku istoriju, i pojašnjva da je savremena ideologija radikalnog individualizma počela krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih na Zapadu, gde smo imali vođe poput Ronalda Regana i Margaret Tačer.

Kao primer razvitka te pojave, navodi izjavu Tačerove koja je jednom prilikom kazala da društvo ne postoji, postoje samo pojedinci i njihove familije. Takvim stavom ona se u suštini usprotivila ideji da društvo treba da brine o ljudima. Na političkoj ravni Tačer se protivila onome što Englezi zovu „država blagostanja“ (welfare state). Menjala je neke parametre društva i isticala da svako treba da se brine o sebi.

To možemo da primetimo i u našem društvu, pojašnjava Salecl navodeći za primer učenje dece u školama, studente vođene idejom da su jedni drugima konkurencija, te da takva atmosfera kulminira na radnim mestima, gde zaposleni jedni druge vide kao konkurenciju.

U kriznim situacijama, poput pandemije korona virusa isprva izgleda da čovek pokušava i uspeva da se ujedini sa drugim ljudima, međutim, ta solidarnost je, deluje, kratkog roka, a spletom okolnosti pandemija je dovela do još većeg otuđenja. Tom temom Salecl se bavila u knjizi „Čovek je čoveku virus“, delu koje je kod nas objavila IK Arhipelag.

– U početku korone smo imali iluziju da će pandemija omogućiti da se brinemo o društvu, jer u takvim situacijama ne možeš kao pojedinac ništa da promeniš. Slušali smo to kako smo svi u istom čamcu, a onda uvideli da su neki čamci veći neki manji, a da su neki i u jahtama, dok neki ljudi i nemaju čamac. Brzo smo za to vreme došli do nepoverenja u nauku. Došli smo i do nepoverenja u vođe, što je na neki način dobro, jer smo imali veliki broj vođa koji nisu verovali da je pandemija stvarna. Tramp je na primer među privima bio taj, da bi kasnije promenio stav. Imali smo čak i vođe koje su mislili da su njihove države genetski superiorne i da ih pandemija neće toliko lako poremetiti. Potom je došla sumnja u sve, pa čak i u to da li virus stvarno postoji – podseća Renata i dodaje da smo baš za vreme pandemije izgubili tu mogućnost da funkcionišemo kao zajednica.

Drugi element koji je za vreme pandemije doprineo otuđenju bio je politički, jer se videlo koliko je korupcija jedna stravična stvar, dodaje filozofkinja aludirajući kako su vlasti pojedinih država omogućile svojim prijateljima velike šanse za biznis koji se zasnivao na medicinskoj opremi i materijalu, poput maski za lice i respiratora. To je, kako kaže, bio veliki šok za ljudstvo koje je iz tih razloga dodatno izgubilo poverenje.

Sledeći faktor izgubljenog poverenja naroda leži u tome da bogate države nisu podelile vakcine sa manjim, recimo državama globalnog juga. Sve je to, zaključuje Salecl, dovelo do porasta individualizacije u društvu.

Za vreme pandemije, sumirala je Pelević sociološkinjin zaklučak, postalo je jasno da je pitanje izbora klasno pitanje, i dodala da je upravo nakon pandemije desni populizam došao do izražaja, i krenuo da osvaja Evropu.

– Ne samo za vreme pandemije, mi već nekoliko decenija imamo tu situaciju da vođe ne veruju da će im ljudi poverovati. Imamo veliki broj njih koji danonoćno lažu, imate i vi svog vođu, recimo i Tramp je sličan tip – brojni časopisi su svakodnevno brojali koliko je on puta u toku dana slagao. Ta laž na kraju postaje performans u kome ti njemu ništa ne veruješ, niti on očekuje da mu ti veruješ. U takvoj atmosferi trenutno živimo. To je situacija u kojoj sumnjaš u sve, dok u toj radikalnoj sumnji autoritarni vođa može prosto da vlada – pojašnjava Salecl.

Filozofkinja pojašnjava da je i Putin sličan tip vođe, on menja imidž iz vojskovođe, u cara, pa u biznismena, sportistu… I uvek ima neki performans, dok menja stavove.

– Taj tip novih, autoritarnih vođa bazira svoju moć na tome da se ne stidi svog nedostatka znanja. Oni nemaju ni potrebu da se prave pametni, da ih zanima nauka ili kultura, literatura… Potpuno su ignorantni, a to na kraju paradoksalno otvara mogućnost identifikacije ljudima koji takođe nemaju osećaj stida ako nešto ne znaju, jer ako može vođa da ne zna, mogu i oni – objašnjava Salecl.

Kao primer navodi šou programe poput Velikog brata, koji dodatno popularizuju ljude koji nemaju znanje, i koji idu do te mere da njihov nedostatak znanja nagrađuju „slavom“, tj popularnošču, da o njima dodatno pišu časopisi.

Salecl se „dohvatila“ i kod nas trenutno aktuelnog pitanja, a to je izlazak na izbore. Na pitanje – kako ljudi biraju da ne poveruju da su neki izbori pokradeni, uprkos postojanju očiglednih dokaza, Salecl pojašnjava da se rađa jedna nova apatija vezana za osećaj toga da se ništa ne može promeniti.

– Ta apatija utiče i na odluke ljudi da izađu na izbore. Neki možda ne izlaze jer ih politika ne zanima, a oni drugi jer imaju osećaj da je sve već izgubljeno. Ta grupa koja nema nade jako je velika i sve veća u sistemima poput srpskog. Videla sam je i u Turskoj i u Mađarskoj, gde postoje pokušaji organizacije opozicije, ali u rukama dominantnih medija nema nezavisnog novinarstva, i prisutna je velika manipualcija – objašnjava Salecl.

U tako postavljenoj situaciji, Pelević je upitala sociološkinju koja nas dominantna psihička oboljenja čekaju u budućnosti.

– Ja nisam kliničar, ali kolege kažu da je „burnout“ nešto što sve učestalije primećuju u svojoj prksi. Kada pitam svoje prijatelje psihoanalitičare u svetu šta se promenilo, koji su novi simptomi, oni uglavnom odgovaraju da nema toliko novih simptoma, ljudi su se uvek upitkivali povodom: ljubavi, posla, da li moj život vredi, šta želim, kakvi su odnosi unutar porodice… Druga grupa psihoanalitičara, koja mi je jako draga, bazira svoja istraživanja oko toga što ljudi sve teže oblikuju svoja osećanja u reči (nisu u mogućnosti da ih izuste, formulišu). Mladi jako teško formulišu i pričaju o svojim osećanjima. Ponekad im na primer pomogne muzika, neka pesma sa kojom se saosete. To ponekad bude prvi stepen toga da o nečemu mogu da razgovaraju. Drugi fenomen je da u Americi, na primer, sve više mladih želi da napusti ovo društveno takmičenje, da živi negde u prirodi, da ima psa i ne radi ništa. Mladi koji imaju te fantazije uglavnom imaju i jako aktivne, ambiciozne roditelje sa dobrim karijerama, od kojih dobro zarađuju. Oni svoju decu forsiraju da se angažuju u školi, da steknu obrazovanje i dobar posao, dok je odgovor mladih na to – „Gledam svoje roditelje, imaju dobro obrazovanje, dobre poslove, i dobre plate, a tako su nesrećni. Zašto bih ja činio isto? Možda pronađem drugi način da živim“ – navodi Salecl primere problema savremenog čoveka i dodaje još jedan, treći, tragični.

– Treći, tragični fenomen kojim se bave određeni američki psihoanalitičari jeste želja za samouništenjem. To samouništenje ponekada vodi u samoubistvo, a ponekad u pasivnost ili anoreksiju, i slične simptome. Ne samo da osoba ne želi da participira u društvu, već ne želi ni da postoji. U ovoj zbrci u kojoj živimo, verujem da će to biti sve veći i veći problem – zaključuje Renata Salecl.