Renata Ulmanski: Velika Jugoslavija se rastočila, ali je ostala moj mentalni prostor

Legendarnoj glumici koja je svojom umetnošću glume obeležila ovdašnje pozorište i kinematografiju, poklonili su se brojni poštovaoci, kao i oni za koje u sali nije bilo mesta ni za stajanje, pa su ovu promociju pratili ispred ulaza u muzej.

Monografija „Njegovo veličanstvo: Slučaj“, uz Statuetu „Joakim Vujić“, pripadajući je deo Nagrade za izuzetna dostignuća u razvoju pozorišne umetnoste koju je Renati Ulmanskoj 2017. dodelio Knjaževsko – srpski teatar u Kragujevcu, koji je i izdavač ove knjige, a promocija je započela insertima iz TV emisije „Razgovori“, i čitanjem kritike koju je davne 1972. godine zapisao kritičar Milan Vlajčić.

„Serija Glumac je, glumac je – glumac dobija sve zrelije obrise, a najnoviji portret dramske umetnice Renate Ulmanski pod naslovom Razgovori pružio je pun i uzbudljiv doživljaj. Zahvaljujući scenariju Slobodana Novakovića i promišljenoj režiji Zdravka Šotre, pred nama su se tokom polučasovnog trajanja emisije munjevito izmenjivala mnogobrojna lica Renate Ulmanski, a pre svega njen dar da uz ironiju, maštovitu humornost pa i patetiku ljudske drame kazuje i potvrđuje životnost odabranih dramskih ličnosti. Od Milete Jakšića do Boginja Dragoslava Mihailovića, nadmoćno vajan ovaj portret biće zadugo pamćen“.

Uz opasku da su između nje i fotografije na koricama monografije zajedničke samo naočari, Renata Ulmanski govorila je o svom umetničkom putu kroz duhovitu i metaforičnu priču.

– I nad mojom kolekvkom nadnele su se tri vile: Bio je kraj 1929. godine, bile su malo već i umorne. Prva, pogotovu. I ovoj treba dati talenat, rekla je, a već sam ga dala Miki Vitoroviću, Ljubi Tadiću, Šalajiću, Đuzi Stojilkoviću, Miri Banjac i Anđi Vesnić istoga dana, sutradan Bori Todoroviću. Pa dobro, daću i njoj malo. Druga vila je bila malo bolje raspoložena: Daću joj zrno soli. Trebaće joj. A treća, ona je baš bila dobre volje, dala je durašnost, stamenost. Biće mala, ali biće stamena, rekla je. I da vidite, ja sam jako lepo koristila moje darove. Vrlo rano sam spoznala meru svoga dara, i nisam se propinjala na prste. Ono što su drugi mislili da treba da radim, radila sam rado, požrtvovano, najbolje što sam umela. Imala sam uspeha, retko velikog, i imala sam brojne neuspehe. Ali, ja sam tim delom života bila vrlo zadovoljna. Zrnce soli sam koristila jako često. Bila sam nesigurna, sumnjičava, promišljala sam stvari, nisam se zaletala i uvek sam stvari primala sa zrncem soli. Treće, durašnost, pa da nje nije bilo, ja večeras ne bih bila ovde – izjavila je jedna od najvažnijih glumica ovog prostora.

– Htela bih nešto da kažem vezano za ovu knjigu – ja sam se pomno, uporno trudila da jednu ličnost ne pomenem nikako, i uspela sam. Sada ću da je pomenem – ta ličnost je Renata Tepavac – rekla je, aludirajući na svoje udato prezime, brak sa Mirkom Tepavcem čija je udovica, jednim od najuglednijih diplomata u doba FNRJ, koji je bio direktor Radio Beograda i Politike u slavnim etapama ovih kuća, i publicista čiji su tekstovi objavljivani i u Danasu, a koji je preminuo je 2014. godine.

– Živela sam u lepoj, velikoj, ozbiljnoj zemlji, okružena bliskima za koje je neko rekao da su bili isklesani od morala, inteligencije i hrabrosti. Bilo je časno i odgovorno živeti među takvim ljudima. Kada se moja zemlja rastočila, ja sam je ispratila, a datum rođenja nam je bio isti, samo ona nije izdržala. Ali, svejedno, ta zemlja je zauvek ostala moj mentalni prostor  – istakla je Renata Ulmanski, koja već gotovo deceniju živi izvan medija i javnosti.

Monografiju je priredio reditelj Marko Misirača, na više od tri stotine strana, uz obilje fotografija iz najvažnijih predstava u kojima je igrala, „ukoričen“ je život glumice od rođenja u Zagrebu, odrastanja u Sarajevu gde je 1933. kao četvorogodišnja devojčica govorila Čika Jovu Zmaja na sceni Narodnog pozorišta, prvih časova glume koje je dobila od reditelja Erika Hecla, Jevrejina koji se krio od Nemaca na tavanu njene porodične kuće…, sve do 2016. i Šekspirovog „Ričarda Trećeg“ pred mikrofonom Radio Beograda, u režiji Igora Vuka Torbice…

– Već nekoliko dana tražim neku bolju, lepšu, značajniju reč od one koju jako često upotrebljavaju, a to je zahvalnost. Pogledala sam kod Vujaklije, piše da je to priznanje da vam je neko učinio nešto dobro i lepo. Dakle, bolje reči nema, i upotrebiću je sada i ja – dugujem veliku zahvalniost ljudima za koje nisam znala da su moji tihi, a tako pouzdani prijatelji, da su oni u Kragujevcu, u Novom Sadu, da su, razume se, u Beogradu. Jednu ličnost ću izdvojiti, Marka Misiraču. On je za sobom imao jednu zanimljivu, dobru biografiju o velikom Bori Todoroviću, i kad su mu ponudili da oformi i moju, pomislio je: kad sam o tom šarmantnom, prijatnom, elokventnom, uspešnom Bori napravio knjigu, pa napraviću je i o Renati Ulmanskoj. Ali, naišao je na zatvorena vrata, na jednu nesigurnu, gorku, povijenu, zatvorenu sagovornicu koja nije nudila ništa. Sve rečenice nedovršene, sve misli dovedene u sumnju. A od njega samo jedno beskrajno strpljenje, tako puno takta, tako puno čak i nežnosti, i pri tom, neverovatne preciznosti i neverovatnog traženja. To je stvarno poduhvat. Poštovanje i zahvalnost dugujem i vama koji ste imali vremena i zanimanja za, kako Sterija kaže, ovu personu – rekla je Renata Ulmanski.

Prema rečima Marka Misirače, uporišna tačka u radu na monografiji za koju je mogao da se uhvati i od koje je krenuo, bila je beogradska pozorišna scena prve decenije ovog veka, ujedno i poslednja važna umetnička deonica Renate Ulmanski.

– Sa ove vremenske distance svedočim da je reč o veoma plodnom i kreativnom periodu na pozorišnim scenama Beograda, delimično potkrepljenim optimizmom izlaska iz teških godina krize, ratova i sankcija, te vere u promene u društvu posle petooktobarskih događanja. Dva najagilnija pozorišta, Jugoslovensko dramsko pozorište i Atelje 212, na najlepši način su se takmičila u kvalitetu i savremenosti izraza. Moja generacija sa FDU mala je osećaj da ulazi u živ i angažovan teatar kvalitetnog dramskog teksta, promišljene režije i glumačkih bravura – rekao je Misirača.

– Ono po čemu posebno pamtim taj period su oni najstariji, glumački velikani iz drugih epoha koji sa takvom lakoćom svoj glumački izraz podređuju savremenim poetikama različitih autora i reditelja, a mi, počastvovani da ih vidimo uživo, sada i ovde! Bili su to Vlastimir Đuza Stojiljković, Bora Todorović, Ružica Sokić, Petar Kralj, Nikola Simić, Miodrag Radovanović Mrgud, Rade Marković, Mihailo Janketić…. i Renata Ulmanski – istakao je Misirača.

Ono što, kako je objasnio, ovu knjigu izdvaja od drugih, pored dokumenata, fotografija, kritika, eseja i svega onog što prati glumačke monografije, jesu „krpice“, svojevrsni „otpaci“ od glavnog toka priče, priče iz pozorišta ali ne samo iz pozorišta, poput haiku poezije, na tragu glumačkih anegdota ali pročišćenih od onog profanog i banalnog.

Ove „krpice“ u Muzeju pozorišne umetnosti publici je čitala Hana Selimović, koja je uz legendarnu glumicu debitovala u predstavi „Očevi i oci“ Ateljea 212.

– Iza Renate Ulmanski i moje malenkosti stoje dva pozorišna projekta, a postoje mnogo bolji hroničari i svedoci njenog života i rada nego što sam to ja, i zato želim da govorim potpuno lično o uticaju koji je imala na sve nas. Kada o Renati razmišljam iz današnje, feminističke perspektive mojih godina, ona je za mene žena „tačnih mesta“ u najboljem mogućm smislu, koja je uspela da sabere toliko bavljenja u svom životu, a u svima je bila jednako temeljna – ona je pisala, prevodila, govorila jezike, negovala porodicu, učestvovala u jednom važnom političkom i socijalnom trenutku nekadašnje Jugoslavije, i uz sve to, bila je tako veličanstvena glumica – rekla je Selimović, posebno ističući otmenost Renate Ulmanski, koja je bila važna odlika njenog ličnog i profesionalnog života.

Glumac Miloš Krstović, nekadašnji direktor Knjaževsko – srpskog teatra, koji je i jedan od urednika ove monografije, podsetio je na istorijat kragujevačkog pozorišta, repertoar, glumačke veličine koje su bile prethodni laureati Statuete „Joakim Vujić“ koja je ustanovljena 1985. godine.

– Spisak je impozantan, navešću samo nekoliko imena onih koji su tokom ovih trideset sedam godina dobili nagradu našeg teatra, kao što su Ljuba Tadić, Mija Aleksić, Mira Stupica, Miloš Žutić, Danilo Bata Stojković, Svetlana Bojković, Bora Todorović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Milena Dravić, Mira Banjac, Renata Ulmanski. Tu su i Narodno pozorište u Beogradu, Sterijino pozorje u Novom Sadu, Muzej pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu…, jer se naša nagrada za doprinos razvoju pozorišne umetnosti dodeljuje i institucijama i ustanovama – rekao je Krstović.

Poznati kragujevački filmski, pozorišni i TV glumac izrazio je zahvalnost reditelju Knjaževsko – srpskog teatra Marku Misirači na izuzetnoj posvećenosti u radu na monografiji, jer da nije bilo njega, kako je istakao, nije sigurno da bi ova knjiga bila pred publikom, i da bi izgledala kao zaista vrlo prestižno izdanje.

– Veliku zahvalnost izražavam divnoj glumici Renati Ulmanskoj, na saradnji i ogromnom strpljenju da ova monografija o njoj ipak ugleda svetlost dana. Razmišljajući o njenom stvaralaštvu, umetnosti, životu, i upoznajući je najviše kroz razgovore koje je vodila s Misiračom za ovu knjigu, odlučio sam da o Renati Ulmanskoj, umesto rečima, pričam kroz stihove našeg poznatog pesnika Momčila Nastasijevića – rekao je glumac Miloš Krstović, koga je za ovo govorenje poezije publika u Muzeju pozorišne umetnosti nagradila burnim aplauzima.

Svetozar Cvetković: Iznad Renatinog dostojanstva je samo nebo

O glumici koja je ušla u naše pozorišne antologije i prevođenjem dela nemačkih dramatičara Artura Šniclera,Franca Ksavera Kreca, Tomasa Bernharda…, koja je u otmenoj tišini, izvan javnosti, išla svojim umetničkim putem sa puno topline i poštovanja prema drugima, i bila dobri duh Ateljea 212, govorio je i njen kolega Svetozar Cvetković, s kojim je decenijama sarađivala u ovoj kući.

– Od kad pamtim da sam ušao u Atelje, Đuza Stojiljković i Renata su bili moji pozorišni roditelji. To su ljudi koji su uspostavili jedan nivo, koji je bio i umetnički i moralni u jednom životnom smislu. Jako je visoko bila podignuta ta lestvica, na koju ste morali strašno mnogo da pazite. Zato mi je drago što je Marko Misirača uopšte uspeo da napravi ovu monografiju, jer poznajući Renatu ne znam kako mu je to pošlo za rukom. Nisam verovao da će Renata dopustiti da odustane od nečega što je njeno intimno ponašanje kroz život. To se ne zove skromnost.  Rekao bih da je to prikrivenost u svetu koji je toliko agresivan, i koji se toliko njoj suprotstavljao na način na koji je ona jedino mogla da ga odbije svojim pogledom na tu surovost, i svojom tišinom kojom se branila od te buke koja nas okružuje – istakao je Cvetković.

A kao jedan od „priloga“ portretu Renate Ulmanski ispričao je duhovitu epizodu:

– Dvadeset devetog novembra 2019. napisao sam mejl: Draga naša Nato, malo je kilometara između nas u odnosu na svu ljubav ovoga sveta koju vam šaljemo. Vi ste za nas retkost koju ljubomorno čuvamo, kamen na kojem počiva moral koji se ne da srušiti, dostojanstvo iznad koga je samo nebo, nebo koje je za nas obične smrtnike nedostižno. Četvrtog decembra dobio sam uzvratni mejl. „Mili moj Cvele, znam da ćete naterati da nešto napišeš za knjigu o jednoj devedesetotrogodišnjoj glumici, nadam se da neću doživeti izlazak iz štampe. Ti kaži, već sam napisao, a ja ću prelepu čestitku koju ste mi ti i tvoja divna porodica poslali, sačuvati. Voli vas dotična“.

Ljubavno pismo

– Sećam se sjajnog dela u intervjuu  Renate Ulmanski za Radio Beograd povodom Statuete „Joakim Vujić“, koji je toliko bio znakovit da smo ga objavili u ovoj knjizi. Tom prilikom nijednom nije upotrebila reč karijera, nego umetnički put. I svako iz sveta pozorišta ima svoj umetnički put. Nečiji je kao avenija, i znamo koji su to umetnici koji su veliki i koji su stalno išli napred. A nekima su putevi krivudavi, sa brojnim preprekama, i zato mislim da je važno da ova knjiga, koja je i ljubavno pismo tim, onim drugim, koji su veliki u malom, govori o njima. Renata je jedna od njih. Knjigu smo nazvali „Njegovo veličanstvo: Slučaj“, jer je slučaj mnogo toga odredio u njenom životu. Pesnici bi opet rekli da u je u reči slučaj koren luč, svetlo, tako da nije samo slučaj ono što nam je prva asocijacija za naslov ove knjige – rekao je Marko Misirača.