Renesansa vizantijske umetnosti i srpski duhovni identitet

Postavku koja predstavlja „eho“ nedavno završenog 23. međunarodnog kongresa vizantologa u Beogradu, ali i prvi korak u ostvarenju projekta, koji osim izlaganja obuhvata i katalogizaciju i zaštitu ikona iz tog perioda, otvorili su patrijarh srpski Irinej i ministar za kulturu i informisanje u Vladi Srbije Vladan Vukosavljević. Izloženo je više od 100 ikona srpskih majstora iz riznica najvećih srpskih manastira i fonda Muzeja SPC. Izložba će trajati do polovine decembra.

Na izložbi i katalogu, kao i celom projektu i okviru kog bi u decembru trebalo da se pojavi dvotomna monografija sa kompletnim popisom ikona, Muzej SPC sarađivao je sa Miljanom Matić.

Ključnu ulogu u obnovi samostalnosti Pećke patrijaršije 1557. imali su veliki vezir trojice sultana Mehmed-paša Sokolović (1505-1579) i njegov rođak patrijarh srpski Makarije Sokolović. Do obnove Pećke patrijaršije kao samostalne crkvene organizacije na Balkanu došlo je samo jedan vek posle propasti srpske despotovine i konačnog ulaska nekadašnjih srpskih zemalja u okvire Otomanske imperije, podsećaju u SPC.

– Posle obnove 1557. granice Pećke patrijaršije bile su mnogo veće od današnje Republike Srbije, pa i nekadašnje države Jugoslavije – zauzimala je deo prostora Bugarske i Mađarske. Na tom vrlo širokom području ostalo je puno tragova iz tog perioda, ali to kulturno blago, nažalost, nije na adekvatan način popisano i obrađeno, iako je to jedan od značajnih perioda istorije i kulturnog pregalaštva Crkve sa narodom. Blago koje je sačuvano je u obimu koji nije mali, ali je ugroženo, pogotovo na Kosovu i Metohiji, Hrvatskoj i drugim prostorima gde su bila poprišta ratnih dešavanja – kaže za Danas đakon Vladimir Radovanović, upravnik Muzeja SPC.

Prema njegovim rečima, cilj je sveobuhvatan projekat, koji bi se sastojao od izlaganja ikona iz perioda obnovljene Pećke patrijaršije, njihove obrade, a konačno i adekvatne zaštite i konzervacije. Za izložbu odabrano je više od 100 od oko sačuvanih 450 ikona iz tog perioda, koje su slikali čuveni zografi Longin, Georgij Mitrofanović, Jovan, Andrej Raičević i Radul…

Stilski ove ikone pripadaju postvizantiji, a upravnik Muzeja SPC kaže da to jesu „poslednji ostaci vizantijske umetnosti, a možda posredno i njena renesansa, jer je ideja tadašnjih patrijaraha i visokog klira bila očuvati ne samo duhovni identitet – veru, nego i nacionalni identitet srpskog naroda“.

– NJihova želja bila je da se poštuju i neguju tradicije koje su poštovane u srednjem veku. Tako patrijarsi tog vremena angažuju slikare koji su na tim tradicijama radili i sa željom da u tom slikarstvu budu prisutne teme vezane za istoriju srpskog naroda, prevashodno za svetitelje koji potiču iz srpskog roda. To je razlog što su na ikonama ovog perioda česte predstave Svetog Save, Simeona Nemanje, srpskih kraljeva koji su proglašeni za svete… Nazivam to i renesansom zato što u tom trenutku ne postoji organizacija među pravoslavnom narodima koja toliko radi na kulturnoj obnovi. Na prostoru Pećke patrijaršije podiže se veliki broj hramova, oni se ne samo freskopišu, nego i ikonopišu. Oni inspiraciju traže u srpskom srednjem veku, koji se oslanja na tradicije vizantijske umetnosti, pa se slobodno može reći da je to njen poslednji odjek, koji će se završiti 1690. Velikom seobom. Od 18. veka u srpsku umetnost će ući ukrajinski i ruski barok – zavladati jedan drugi manir i drugačiji način slikanja – ukazuje đakon Vladimir Radovanović.

On objašnjava da je postvizantijski period u srpskom ikonopisu značajan, između ostalog, i zbog toga što se zahvaljujući njemu može rekonstruisati ono što je bilo pre njega, pre svega srednji vek, koji nije sačuvan u tom obimu, pogotovo kad je u pitanju ikonopis, kao kada je reč o vremenu obnove Pećke patrijaršije.

– Mnogi ikonopisci iz perioda obnove ikonopisali su na osnovu uzora odranije, koje su oni mogli da vide, a koji nažalost do nas nisu sačuvani. Iz tih njihovih predložaka i mi možemo da vidimo kakvo je bilo to ranije slikarstvo i da rekonstruišemo neke ranije periode. Zato period obnove ima veliki značaj ne samo za razumevanje onog što je bilo posle, nego i onog što je bilo pre – naglašava sagovornik Danasa.

Prema njegovim rečima, cilj celog projekta je da se na kraju „svedu računi“ – da se vidi šta je to što je do danas sačuvano, šta je ono za šta postoje podaci da je do pre nekoliko decenija postojalo, a da danas već ne postoji“.

– U ovom trenutku već imamo neke preglede – na početku projekta, recimo, nismo ni bili svesni da je, nažalost, pogotovo na prostoru Kosova i Metohije, u poslednjoj deceniji određeni broj ikona uništen. To su svakako bila dela od neprocenjivog značaja. Postoje njihove fotografije, ali nažalost mi nismo sačuvali kvalitetne fotografije – neke su crno-bele, a za neke uopšte nemamo fotografije. Iako se već 20-30 godina svet fotografije intenzivno razvio, mogli smo to da uradimo, ali mi smo, ipak, došli u situaciju da su danas te ikone ne samo da su uništene, nego nemamo ni adekvatne tragove o njihovom postojanju – nisu bile popisane, obrađene i fotografisane. Zato ćemo se truditi da u knjizi Miljane Matić te ikone dobiju svoje mesto bar u tim tragovima koji su sačuvani – objašnjava đakon Vladimir Radovanović.

On ukazuje na još jedan „veoma važan segment – indicije i tragovi da su neke od ikone iz vremena obnove Pećke patrijaršije, sticajem ratnih i drugih okolnosti, bile predmet trgovine na „crnim tržištima“.

– Postoje ikone za koje se zna da su nekim zbirkama, ali ne i kako su tamo dospele. Zato jedan od krajnjih zadataka jeste da se pokuša da se vrati sve ono za šta znamo gde je i što je svakako na ilegalan način nestalo. To bi bila kruna celog projekta, čiji je ova izložba samo jedan segment. Nadamo se da je ovo „glas vapijućeg u pustinji“ koji će ostali čuti – naglašava đakon Vladimir Radovanović.

Uspomene, opomene, motivi

– Ova izložba treba da nas podseti na naše vreme, ove ikone stvarane su uglavnom na našem svetom Kosovu i Metohiji, na prostoru koji je danas veoma ugrožen i koji se otima od srpske istorije i srpskog naroda. Neka nas ova izložba podseti da malo podignemo svoj glas i ovde sa nadom da će se čuti i van naših granica – da učinimo sve da sačuvamo ono što je naše. Nikoga ne ugrožavamo, nego čuvamo ono što smo uvek imali i što treba da za svagda ostane u našem narodu, istoriji i kulturi, poručio je juče na otvaranju izložbe patrijarh Irinej.
Ministar kulture Vukosavljević ocenio je da „ova izložba predstavlja uspomenu, opomenu i motiv da se naše kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji i ubuduće čuva posebnom i još većinom brigom“.

Patrijarh putuje u London’]

Patrijarh Irinej, kako Danas nezvanično saznaje, od 13. oktobra trebalo bi da boravi u Velikoj Britaniji povodom 100-godišnjice čuvenog govora vladike Nikolaja (Velimirovića) 1916. u londonskoj crkvi Svetog Pavla. Prema saznanjima našeg lista, poglavar SPC trebalo bi da razgovara sa nadbiskupom kenterberijskim Justinom Velbijem, koji je sredinom prošle nedelje u Rimu na službi sa papom Franjom obeležio pola veka od početka zvaničnog dijaloga između Rimokatoličke i Anglikanske crkve. Osim susreta sa nadbiskupom Velbijem, patrijarh Irinej bi trebalo da obiđe i hramove SPC u Velikoj Britaniji. Za sada nema potvrde da li će se u Britaniji sresti sa poglavarom Ruske pravoslavne crkve patrijarhom Kirilom, koji će od 15. do 18. oktobra obići Surošku eparhiju povodom 300 godina postojanja RPC na britanskim ostrvima. Patrijarha Kirila bi, takođe, trebalo da primi nadbiskup kenterberijski Velbi, a spekuliše se da bi mogao da se sretne i sa kraljicom Elizabetom.