Renesansni i barokni repertoar poseduje pop kvalitet

Od malena upleten u svet pevanja i prvih zapaženih profesionalnih nastupa, stigao je da – upečatljivošću svog talenta – još u tinejdžerskom dobu bude predstavljen Papi Jovanu Pavlu II, ali i da se uz Šona Konerija pojavi u „Imenu ruže“. Ostatak njegove karijere jednako je impresivan i više nego seriozan – koncerti, operske produkcije, snimanje ploča i razmišljanje o stalnom širenju repertoara kroz brojne saradnje. Na našu sreću i one sa svetski poznatim lautistom Edinom Karamazovom, u čijem će društvu i nastupiti u četvrtak u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine u organizaciji Cebef-a. Šol i Karamazov u Beogradu izvode ovom prilikom program na potezu od renesanse DŽona Daulenda, preko baroka Georga Fridriha Hendla i Baha, pa sve do sadašnjice Lea Brauera.

Rodili ste se u okruženju lepih glasova svoje porodice, kada ste ih i kako postali svesni kao mali dečak?

– Počeo sam sa pevanjem u lokalnom horu dečaka kao sedmogodišnjak, kada je moj otac dirigovao njime otprilike oko godinu dana, za vreme dok je biskupija bila u potrazi sa novim horovođom. Pevanje se oduvek činilo kao nešto potpuno normalno, što su uostalom i mnoga druga deca oko mene takođe radila.

Kada ste otkrili i doživeli lično, u sebi, svoj glas? Taj trenutak osvešćenja sopstvene muzičke i interpretativne moći, deluje kao veoma važan temelj za budućeg umetnika – imate li sećanje na upravo taj čin spoznaje?

– To je veoma interesantno pitanje, o kojem i sam mnogo razmišljam dok podučavam svoje studente. Rečju, kako možemo zapaliti „vatru“ u učeniku? Sećam se svojih časova sa profesorom Reneom Jakobsom, koji je imao neverovatno inspirativan način da govori o muzici na kojoj radimo i da nekako uvek upali tu kreativnu buktinju unutar mene. Verujem otuda da razvijanje stvaralačkog u mladim pevačima idealno sledi tri koraka – Imitaciju, Kontemplaciju i Emancipaciju. Prvo, nema ničeg lošeg u podražavanju onoga što vaš profesor čini, dok sledite njegove savete. Potom, treba da zaista duboko razmislite o onome što se događa u vama kada to radite i da li to korespondira sa nečim što i vi takođe osećate. Napokon, jedan mladi pevač treba da se osamostali i odvoji od svog podučavaoca, da bi generisao sopstvenu kreativnost, bez konstantnog ulaganja i podsticanja isključivo od strane profesora.

Da li su obaveze koje je vaš talenat, u sadejstvu sa vašom muzički opredeljenom porodicom, pred vas stavio još u dečjem dobu, bile teške i naporne ili je sve išlo lako i sa zadovoljstvom? Da li vam je nešto od toga ugrozilo detinjstvo, igru, ili ih, pak, samo obogatilo?

– Muzika za mene kao dečaka nikada nije bila stresna. Roditelji me stvarno nikada nisu pritiskali, niti imali potrebe da me gnjave i nagovaraju da počnem sa časovima pevanja. Ja sam, naprotiv, oduvek baš uživao u tome da se tamo srećem sa prijateljima da bismo pevali zajedno. Moji su roditelji bili recimo mnogo zahtevniji, kada je o nama deci u porodici reč, u pogledu pomaganja oko njihovog biznisa sa voćem i povrćem. Tokom svakog praznika i raspusta od nas se očekivalo da ustanemo u tri ujutru i da već u četiri počnemo da im pomažemo u poslu!

Još kao tinejdžer susreli ste se sa Papom Jovanom Pavlom II i Šonom Konerijem – dve izuzetno harizmatične figure. Jeste li odmah shvatili veličinu tih susreta, kako ste doživeli ovu dvojicu super-slavnih ličnosti, imate li neku specijalnu uspomenu na to?

– Sećam se da je Papa Jovan Pavle II imao sjajan osećaj za humor. NJegovi pomoćnici stajali su iza njega i davali mi znak da kleknem pred Papom. Pitao sam čoveka do sebe da li je potrebno da to doslovno učinim ili je dovoljno da samo sagnem glavu. Kada sam se tako dakle samo povio umesto da kleknem, Jovan Pavle II se nasmejao i uzeo me u snažan zagrljaj. Primio sam od njega krunicu i on mi je uputio nekoliko reči tom prilikom.

Kad mi je bilo osamnaest, učestvovao sam pak u snimanju filma „Ime ruže“ kao statista. Očekivalo se od mene da stanem pored Šona Konerija i glasno zapevam svaki put kada on bude prikazan kako peva, da bi on mogao tako da mi se pridruži u svojevrsnom „plejbeku“, dobro sinhronizovan. Koneri je bio zaista veoma ljubazan sa svim članovima tima, uključujući i nas statiste, čak je i ćaskao povremeno sa nama dok čekamo da se snimanje nastavi. Svi smo bili duboko impresionirani tim njegovim prijatnim i nepretencioznim karakterom.

Kakvo je danas mesto repertoara koji uobičajeno izvodite? Da li je to ekskluzivno iskustvo namenjeno sladokuscima ili muzika za kontratenor ima svoju masu publike koja nije zanemarljiva?

– Mnogo od renesansnog i baroknog repertoara, koji ću predstaviti i sa Edinom Karamazovom, veoma je melodično i skoro da poseduje nekakav ‘pop’ kvalitet. Najzad, pa ovo je nekad davno stvarno i bila vrlo popularna muzika! Mi dabome uobičajeno izvodimo ove pesme i kantate pred izabranom umetničkom publikom, ali ja zaista mislim da su one u potpunosti pristupačne i to toliko da bi mogle privući i mnogo širi auditorijum.

Kada bismo pravili poređenja sa popularnim muzičkim žanrovima, da li bi se moglo reći da je ono što pevate neka vrsta ‘soula’ klasike?

– Duša („soul“) je svakako veoma važan aspekt u ma kojem umetničkom izražavanju, pa ipak je u isti mah ona nešto što se kod pojedinog umetnika prosto razvije samo od sebe ili ne. Stil „affetuoso“, kako je nazivan u 17. veku, uvek je stavljao muziku u službu neke poruke, određene reči ili izvesnog emotivnog značenja. Ali, sve u svemu, čak i jedno „perfektno“ izvođenje, besprekorne intonacije i „stila“, svejedno može i dalje biti „bez duše“.

Kako se, po vašem mišljenju, barokna muzika i klasika uopšte mogu približiti ljudima moderne ere? I ko tu pruža veći otpor – potencijalna publika ili čistunci među samim muzičarima?

– Ah, tu bismo lako mogli pasti u iskušenje da se sve svede na trud da prosto zadovoljimo publiku, servirajući joj isključivo „laku“ klasičnu muziku. Verujem, međutim, da je neophodno pristupiti ovom pitanju sa barem dve strane. Prva bi bila edukacija. Odavno su dokazane blagodeti od bavljenja muzikom, čitanja i uopšte umetničkog izražavanja. Neophodno je zato da se peva i izvodi muzika još u vrtićima i školama. Kvalitetna muzika upravo zahteva otvorene duhove i inteligentne slušaoce, koji žude da razviju svoju ličnost kroz poniranje duboko u kulturu.

Sa druge strane, mogli bismo zaista malo prilagoditi koncertni ritual današnjici. Muzika je tu da nas pokrene – emotivno i fizički. Najautentičniji koncerti, uvažavajući tu činjenicu, jesu rock i pop koncerti, gde se publika kreće u ritmu muzike i slavi tako jedno kolektivno muzičko iskustvo. U klasičnoj muzici, izabrali smo međutim situaciju za izvođenje koja traži da sedimo mirno u pravilno raspoređenim redovima sedišta. To je okolnost koja radi protiv onog „biti pokrenut“ i stoga ne donosi baš radost koju muzika potencijalno poseduje. U vreme renesanse i baroka nije bilo nikakvih koncertnih dvorana. Muzika je uvek bila izvođena određenim povodom, najčešće da se proslavi nešto. Pa tako, kao izvođači rane muzike, mogli bismo recimo izabrati da i sami sviramo muziku na otvorenom, kao i na mnogim neuobičajenim lokacijama, koje nisu toliko „zastrašujuće“ kao zvanične koncertne sale.

U Beogradu vas slušamo u društvu ovde uvek rado viđenog Edina Karamazova. Sećate li se vašeg prvog susreta sa Edinom, prvih zajedničkih nastupa? Možemo li da čujemo par reči o vašem beogradskom programu ovom prilikom?

– Edin i ja smo se upoznali u bazelskoj Schola Cantorum, kada je on u nekoj prilici svirao tamo sa svojim prijateljem. Momentalno smo „škljocnuli“ i tako već preko dve decenije nastupamo na koncertima zajedno. Muzičku „telepatiju“ koju sam pronašao sa Edinom, nešto je što nisam iskusio ni sa kim drugim. Povrh svega, svaki naš nastup je svojevrsna avantura, budući da obojica volimo da iznenadimo jedan drugog novim muzičkim idejama. Naš koncert u Beogradu, a moj debi u Srbiji, sastojaće se od muzike bogatog spektra. Započinjemo sa predivnim engleskim pesmama za lautu, koje su veoma melanholične i odlikuju se prelepom poezijom. Potom ćemo preduzeti kratak put do „Arkadije“, izvodeći Hendlovu italijansku kantatu „Nel dolce tempo“, koja je nalik mini-operi za lautu i glas. Napokon, biće tu i tri savremene pesme kubanskog kompozitora Lea Brauera, starog Edinovog prijatelja, kojeg sam i lično upoznao prošle godine u Havani. Te tako jedva čekam da vam otpevam ove zadivljujuće „Canciones Amatorias“ u Beogradu.

Porodični kreativni kutak

Zanimljiv podatak jeste da živite u malom nemačkom mestašcetu sa suprugom Tamar Halperin, pijanistkinjom, čembalistkinjom i kompozitorkom. Koliko je inspirativno baviti se muzikom u prirodi i da li je ponekad teško deliti kuću sa još jednim muzičarem?

– Moja žena i ja oboje mnogo putujemo i zato zbilja uživamo u miru kada konačno stignemo svojoj kući. Imamo divan studio za snimanje tamo, koji je naš „kreativni kutak“. Ovu količinu prostora bilo bi svakako nemoguće priuštiti sebi u gradu. Kidrih je pri tom moje rodno mesto i, nakon 20 godina u Bazelu, zaista nalazim zadovoljstvo u tome da se prepustim bliskosti sa svojom porodicom i prijateljima, a to je nešto što nisam imao u međuvremenu.