Retro premijera

Najsigurniji postulat i dokaz vrednosti jednog književnog dela jeste njegovo trajanje. U vremenu. Ono je takoreći njegov san, ako knjiga ume da sanja. I u racionalnom svetu, bez snova, možemo reći da je taj odnos upravno proporcionalan: što je delo bolje, ono duže traje. Ili, ako više volite: koliko traje, toliko vredi.

Ova jednostavna formula jedna je od retkih istina sveta koju ne morate dokazivati; dovoljno je nabrojati nekoliko naslova tzv. klasičnih dela iz istorije književnosti koje je verifikovala i teorija književnosti. Tako literatura danas ima prilično čvrst kanon vrednosti sa listom koju, osim stručnjaka, svaki čitalac može sasvim slobodno da sastavi sam za sebe. I da pri tome mnogo ne pogreši: jer, sve što mu je iole čvrsto ostalo u čitalačkom iskustvu, deo je tog kanona.

Ali postoje situacije koje ovaj mir književne hijerarhije pomalo uznemire a katkad i poremete. Kao kad se iz daleke tame prošlosti iznenada pojavi delo za koje se nije znalo da je postojalo i kome je pripadalo, pogotovo kad se ustanovi da je nastalo rukom utemeljenog, takođe kanonizovanog autora. Jer taj srećni trenutak nosi u sebi i tegobu vrednovanja otkrivenog dela, neminovnost ponovnog valorizovanja kompletnog piščevog opusa, ali najverovatnije i osvežavanja analize onih dela pre i posle ovog. Kao kad biste, oslobođeni, izrekli složenicu – pre i posle vremena.

U ovom našem slučaju vremenom ćemo označiti novootkriveni roman Volta Vitmana Život i pustolovine Džeka Engla, a onim pre i posle – knjige koje ga okružuju u njegovom dobu i koje bi možda mogle da pomognu u vrednovanju i smeštanju ovog romana u kontekst književne istorije.

Vitmanov roman nastao je tačno na polovini 19. veka, a objavljivan je u nastavcima tokom šest nedelja 1852. u nedeljnom dodatku Sandej dispeč dnevnog lista Dispeč na Menhetnu. Pun naslov (bio) mu je Život i pustolovine Džeka Engla: autobiografija, Priča o Njujorku iz vremena sadašnjeg u kojoj će čitalac susresti neke poznate likove. I da odmah razrešimo prvo i osnovno pitanje: kako je bilo moguće da se za ovu knjigu, javno publikovanu u novini, sazna tek 2016. posle 165 godina njenog života u hibernaciji?

Zato što je bila objavljena nepotpisana. Autor – anoniman. Za javnost – nepoznat. A kada je nesumnjivim naučnim, faktografskim alatom pa i detektivskim prosedeom vraćena u život, stručna javnost se zapravo, oduševljena samim otkrićem, razumljivo – bavila uglavnom tehničkom pozadinom, datovanjem, geografskom i kulturološkom topografijom i stavljanjem rukopisa u društveni i istorijski kontekst (Takav, iscrpan, esej prethodi samom romanu u srpskom izdanju knjige nastao iz pera Zakarija Terpina, književnog stručnjaka sa Univerziteta Hjuston, čoveka koji je rukopis i otkrio). No, struci najveći i možda najvažniji posao tek predstoji: valorizovanje književne vrednosti same novele.

Naš zadatak, srećom, to nije, niti bismo se usudili da ga se poduhvatimo. Ali, zato ćemo pokušati da približimo ovo delo slobodnom interpretacijom pročitanog, vezama sa okolnostima doba i mesta nastanka i, nadamo se, nepretencioznim tumačenjem izvesnih autorovih poruka.

Reč je o romanu u malom, ako bismo ga – a neminovno je – poredili sa romanima Čarlsa Dikensa čija dužina iznosi između četiri i više od šest stotina strana. Ovaj Vitmanov, sa nepunih stotinak nije mogao, i da je hteo, da na toliko manjem broju strana postigne širinu, pa ni dubinu zahvata kakve je sebi postavio Dikens. Ali, valja odmah reći, da u okviru zadatog i ostvarenog obima, Vitmanova novela ima sva neophodna svojstva ondašnjeg avanturističkog, pomalo filozofskog, a svakako moralističkog i angažovanog književnog dela. Reč je o društveno reformističkoj prozi, onoj liniji kojoj nimalo nije stran sentimentalizam. Da budemo pošteni, ako bismo već pomenutim svojstvima pridodali deo Terpinovog spiska književnih podžanrova i stilskih odrednica u ovoj noveli (pikarski roman, senzacionalizam, parabola, navodna autobiografija, saspens, deskriptivna proza, priče o osveti, didaktički moralizam, ranorealistička proza, esej, novinska reportaža) mogli bismo je bez zazora nazvati i velikim romanom. Jer, sve ovo jeste uspelo da stane u ovaj tekst, a da ne bude ugurano.

A tek stil! Česte promene tona i ritma ponekad podsećaju na predmodernističkog Pinčona. No, okosnica Vitmanovog stila je dodatno vidljiva i zbog vrsnog prevoda Ivane Đurić Paunović i Zorana Paunovića. Njihova mera odabira blage arhaičnosti jezika iznalaženjem savršene ravnoteže između starog i novog, dodatno je naglasila čak i razlike u karakterima a ne samo u obrazovanju likova ili pripadnosti njihovoj klasi. Tako tu i tamo imamo ljutite raspre, kreštave glasove odaspred, pustopašnog i nepouzdanog sina ili izvrsno pismo polupismenog autora koje je još i duhovito.

Dužina teksta u obrnutoj je razmeri sa brojem likova: tu je čitava galerija škrto i sa malo reči a raskošno opisanih karaktera, jednako onih negativnih kako i pozitivnih. NJihova međusobna borba bavi se pobedom onih koji pripadaju svetu moralnosti i čestitosti. Značaj poštenja i u siromaštvu i nepogodi Vitmanu je lično vrlo važno iako je ono i odraz tog literarnog vremena. Podtekst knjige leži i u kritici korupcije, zloupotrebe moći, ali pre svega u čitaočevom saosećanju sa decom bez roditelja i sirotinjom (Dikens, opet).

Ima u knjizi blagog moralizovanja; tu je i mini studija o smrti inspirisana šetnjom po groblju (Zbog čega li je priroda u ljude usadila težnju da umru tamo gde su se rodili?). Isto mesto, valjda zbog herojskih pogibija, inspiracija je piscu da se pozabavi i stvaranjem američke nacije, njenom kratkom istorijom, ali i vrlo važnim patriotizmom iz kojeg se rađa skoro pa naivni optimizam. Rodoljublje je pri stvaranju nove nacije važno jer nudi priču o ponosu, borbi u britansko-američkom ratu, revoluciji koja oslobađa. Vitman gradi i neki svoj originalni autorski odmak od prostodušnosti koju istovremeno svesno zagovara, kao da bi da pomalo opravda zabavnost štiva koje nudi, a što mu omogućava da s vremena na vreme bude i filozofičan (Lepota tuguje i kopni isto kao i um skriven iza običnog lica, gde je reč o lepoti svega, ne samo onoj fizičkoj).

Mnogo šta je stalo u ovu malu knjigu. Kako i ne bi kada je ovaj veliki pesnik engleskog jezika i sveta bio savremenik, a i drugovao, sa veličinama poput Emersona i Toroa. Revalorizovanje Vitmana kao proznog pisca tek predstoji, najpre u odnosu na njegovu poeziju i poetsko remek-delo Vlati trave (Kapetane moj, koje su dosad na srpski jezik prevodili bardovi poput Tina Ujevića, Ive Andrića i Ivana Lalića). Težak je to zadatak: uporediti novog sebe sa vrhunskim delom već priznatog sebe. Eto kako će u budućnosti izgledati borba između Vitmanove proze i poezije. No, kakav god rezultat iz nje proizišao, književnost je na svom polju već dobila još jednu veoma važnu vlat trave.