Robert Pešut Magnifico: Bjelogrlić bi bio odličan vojnik 1

Foto: Marko Delbello Ocepek

Svako od nas može postati okidač promena. Najčešće se to desi na nesvesnom polju. Jednostavno te ponese tok sudbine.

Ako se ponašaš onako kako ti srce i intuicija kaže – to za Danas kaže Robert Pešut Magnifico, slovenački kantautor i autor takozvane „najskuplje“ pesme u kafani „Pukni zoro“, povodom svoje nove pesme Say No When You Gotta Say Yes, koja predstavlja muzički komentar umetnika na sadašnjost, na trenutak u kojem svako od nas može postati okidač promena.

– Neka nas vode drskost, humor, razigranost i vlastito razmišljanje na putu do slobodnog duha – poručuje Magnifico povodom novog singla.

Ovom kantautoru je u oktobru ove godine dodeljena peta Zlatna antena u karijeri, ovog puta za najbolju muziku u TV seriji „Senke nad Balkanom 2“.

Za novi singl kaže da je urađen u laganom disko maniru i sa veoma pozitivnom muzičkom vibracijom. Prema njegovim rečima, disko je forma slobodnog tela, a tekst govori o slobodi koja nam je ugrožena. Pesma ukazuje na to – kako ostati slobodnog duha u ekstremnim okolnostima.

* Objasnite metaforu pesme, na koji način komentarišete sadašnjost?

– Naravno, pesma nije dokumentarac da priča o sadašnjosti nekom dokumentarnom logikom. Niti imam tačan odgovor. Say No When You Gotta Say Yes nije odgovor ni na kakvo pitanje. Ako je odgovor, onda je retoričan i ako je pitanje, i to je retorično. To je stvar odluke kako ćemo da se ponašamo, ali ta odluka – eto to je sloboda. O tome se radi u tekstu. Ja mislim da nas to sve tek čeka. Tako da je pesma više postavljena u budućnost nego u sadašnjost.

* Komponovali ste muziku i za domaće ali i za HBO serije, da li ima velikih razlika u saradnji i načinu rada između domaćih i svetskih profesionalaca?

– Ja sam radio samo sa domaćima, a pod domaćima mislim slovenačke i srpske filmove i serije. Ne znam kako bi to radili neki svetski profesionalci. Šta se tiče stranih produkcija, oni odaberu i uzmu muziku iz mog repertoara i tako ona ide svojim putem. Ja sam svoj rad sa Bjelogrlićem i ostalim filmskim radnicima doživeo kao nešto veoma profesionalno i trudio sam se i sam da budem na visini tog zadatka. Svi smo radili dajući sve od sebe i mislim da je to profesionalizam.

* Vaša pesma „Pukni zoro“ masovno je popularna u Srbiji a i šire, a ona je, ako se ne varam, posvećena Vašem dedi?

– Pesma „Pukni zoro“ je posvećena mome dedi Dušanu. On je bio Solunac. I kako klinac sam se naslušao raznih priča. On je od jednog gelera imao ožiljak na licu i izgledao je kao gusar. Sjećam ga se kao vrlo upečatljive figure pred kojom sam imao neko poštovanje i kada bi se pojavio svi bismo se ućutali. Zamišljao sam kako on dolazi kod moje babe Milice i kako ga ona čeka. Mada najverovatnije nisu trčali u zagrljaj jedno drugom, jer mi deda nije bio baš neki romantičar. Tako da sam ja više zamišljao tu romantiku koja se verovatno nije ni desila.

* Koja Vas je anegdota u vezi sa pesmom najviše zabavila i zašto?

– Pa tu je nekoliko zabavnih anegdota. Zanimljiva mi je ta u kojoj postoji pedantna i tačna lokacija i čak i vreme kada je „nastala“ pesma – u bici za Bregalnicu, u Balkanskom ratu, i tu je I priča kako je poginuo taj vojnik i nakon toga je neko našao ceduljicu sa pesmom. I priča se i tačno koji je to bio puk – čuveni Gvozdeni puk. Ja priznajem da sam se na ovu priču naježio. Sa jedne strane to me je zabavljalo – da vidiš uživo kako radi „fake news“ i kako se to uspešno širi. I, naravno, zabavljalo me to razočarenje u očima mnogih kada su shvatili da tu nije bilo nekih junaka. Da je to samo napisao jedan Ljubljančanin pod presingom Bjelogrlića, sa pivom u ruci, za potrebe filma. Naravno, s druge strane, to mi je pokazalo tu nepredviljivu moć koju ima muzika i zato muziku i volim. To je najveća pohvala za autora kada ljude baš briga ko je bio autor nego pesmu samo uzmu za svoju.

* Vaš album nosi naziv „Charlatan de Balkan“, a poznato je da su „Balkanci specifičan narod“. S tim u vezi, kako biste opisali tu našu narav i mentalitet ljudi sa naših prostora, koje su mu mane, vrline… Da li postoji neka posebna karakteristika koju volite, a koja je zajednička balkanskim narodima?

– Pa ja mislim da svi stereotiopi koji postoje o nama drže i ne drže u isto vreme. Ti stereotipi su prenošeni s kolena na koleno, nisu istorijski zapisani. Imamo neku naivnost, imamo, rekao bih, neku smetnju u našim emocijama i kao da smo bolesni. Mi živimo u stalnom sukobu erosa i tanatosa. Naime, mi i kad ratujemo ne idemo u rat iz nekog normalnog ekonomskog razloga, kao što to biva, nego idemo sa punim srcem. Kao da uživamo u tome da nekome napravimo bol i da nam posle bude jako žao i da se mu izvinjavamo sto puta. Imamo tu neku emotivnu nestabilnost, koja nas naravno čini zanimljivim, nepredvidljivim igračima. Uspešni smo kao solo igrači i neuspešni kao tim.

* Kako biste opisali saradnju sa glumcem i režiserom Draganom Bjelogrlićem, za čija ostvarenja ste komponovali muziku? Da li postoji neka anegdota iz saradnje i druženja koju biste podelili sa našim čitaocima?

– Ono što mi je najviše ostalo u sećanju je njegov način rada. On komanduje (smeh). Ja vjerujem da bi on, da nema filmsku karijeru, bio odličan vojnik. Vidim ga kao nekog visokog oficira u štabu. Sve anegdote su vezane za druženja pre i posle snimanja jer se u toku snimanja stvarno radilo.

Kada sam nekako napisao glavnu temu „Pukni zoro“ za film on kaže – „nije loše, malo mi je bosanska, al’ proći će, nema veze“. Iskreno, bio sam povređen zato što sam iscedio sav svoj emotivni maksimum u tu pesmu. I nisam mu se javljao nekoliko meseci. I da, čak je i rekao da popravim refren, da melodija ide malo gore. I tu sam se naljutio. Ali ipak sam poslušao savet i promenio dva tona i to mu se više dopalo. Sad kad pogledam uspeh pesme, to mi je prilično smešno.

* Često ste u Beogradu, kako doživljavate promene u ambijentu, fontana na Slaviji, rekonstruisani Trg republike, postavljanje spomenika Stefanu Nemanji na nekadašnjoj Železničkoj stanici…?

– Beograd je velik i on može da podnese svašta. I te promene su sad najvidljivi deo. Vreme je da se oseti da je Beograd živ. U zadnjih 25 godina se nije baš menjao, a sad menja sliku. Da li je to po mom ukusu? Nije baš. Ne smeta mi, nek se dalje razvija, ima dovoljno prostora za sve.

* Korona je kako svetsku tako i domaću muzičku scenu i industriju dovela u jako teško stanje. I dalje su masovni koncerti zabranjeni zbog pandemije. Kako sve to utiče na vas kao autora i čoveka?

– Brine me, naravno, situacija, a na drugoj strani tražimo neka rešenja. Ima vremena za razmišljanje. Doći će do revidiranja stavova. Šta znači umetnost i kakav je njen zadatak u doba u kome živimo. Znate, realnost je jača od svake umetnosti kada je takvo stanje. Ali mene plaši da će muzika i umetnost otići u elitizam i da će tamo i ostati ako se društvena situacija ne promeni.

* Kako doživljavate kulturu u doba korone, s obzirom da se uglavnom sve preselilo u virtuelni onlajn svet?

– Virtualni ili realni svet su ipak samo forme, a kultura je sadržaj. Situaciju najbolje oslikava izreka da muze šute dok topovi grme.

U nastavku plejlista koju je napravio Magnifico:

*Čitaoci koji koriste aplikaciju Spotify, mogu da ih preslušaju na sledećem linku: https://open.spotify.com/playlist/7yjgM58QL0TnlyAu4x4JRh

I’m Only Sleeping – remastered 2009