Robert Zola Kristensen: Danska je nešto kao Srbija

NJegov roman Baloni su zabranjeni objavio je Albatros plus u svojoj čuvenoj biblioteci Albatros, u prevodu Miroslave Nikolić sa danskog. Zola je ne tako davno, u novembru 2016, bio gost Beograda, ali nijedno njegovo delo dosad nije prevedeno. Baloni su zabranjeni u ovom su trenutku možda najbolji izbor za predstavljanje ovog pisca na našem jeziku jer će, pored toga što su već prevedeni na švedski a uskoro će se pojaviti prevodi na nemački i francuski jezik, biti i ekranizovani. Naime, danska filmska kuća Zentropa otkupila je ove godine autorska prava za film, tako da će biti zanimljivo videti kako je suština romana prenesena na filmsko platno.

Radnja romana se dešava na univerzitetu u Švedskoj, a glavni junak je Danac, lektor za danski jezik. U srednjim godinama, oženjen, i drugačijeg mentaliteta od Šveđana, on ima problem da se uklopi ali život mu teče ustaljeno sve dok ne započne tajnu vezu sa studentkinjom. NJihovi susreti se dešavaju na Institutu, u sobi namenjenoj za molitvu muslimana. Pored moralnih dilema, analiziranja žudnje i krivice, osećanja koja nastaju u ovakvim situacijama, roman se bavi i društvenim i psihološkim razlikama između dve zemlje, Švedske i Danske.

Robert Zola Kristensen, profesor na čuvenom Lund univerzitetu u Švedskoj, autor brojnih knjiga i veoma omiljen među čitaocima, dolazi 24. oktobra u Beograd i na Sajmu knjiga, na štandu izdavača Albatros plus, biće u ranim poslepodnevnim satima. Ekskluzivni razgovor za Danas sa Zola Kristensenom vođen je uoči dolaska u Srbiju, elektronskom poštom.

* Ovo je vaša prva knjiga koja je prevedena na srpski jezik. Jeste li imali priliku da se upoznate sa našom literaturom? Čitali neke srpske pisce?

– Pre više godina naleteo sam na jednu švedsku knjigu – ja živim i radim u Švedskoj – u kojoj su bili predstavljeni srpski klasici kao što su Janko Veselinović i Laza Lazarević, ali to je bilo jako davno. Ako pričamo o modernom vremenu, pročitao sam dva romana Vidosava Stevanovića koji su mi se jako dopali. To je bilo odmah po završetku rata u bivšoj Jugoslaviji. Kad u Skandinaviji razgovaramo o Srbiji i vašim susednim zemljama, onda se ti razgovori svode na rat. U mom sledećem romanu koji treba da bude objavljen u aprilu 2019, jedan je lik srpski momak koji ranih sedamdesetih dolazi u Dansku, ali se vraća nazad u zemlju da bi učestvovao u ratu.

Kad sam pre otprilike godinu dana bio u Beogradu, u celome gradu bili su posteri koji su govorili nešto o Tesli. Verovatno je u toku bila neka izložba. Pomislio sam da je to nešto u vezi sa automobilom, i bilo je tako neprijatno kada me je jedan od organizatora mog puta prosvetlio, i ispričao mi sve o Tesli. Onda sam se zainteresovao i pročitao sve o njegovom radu i životu.

* Vaš roman „Baloni su zabranjeni“ govori o preljubi. Ali ne samo o njoj. Između ostalog, to je roman o strasti i savesti. Koja od te dve preteže na tasu ljudske prirode?

– Strast, želja… nešto je što ne možemo da kontrolišemo. U potpunosti verujem da su naše želje i strasti ono što u osnovi pokreće naš motor. Mi pokušavamo, mi činimo sve što je u našoj moći da osmislimo naš svakodnevni život. A vođeni smo žudnjom.

* Možda je, ipak, kako vaš glavni junak kaže, cela ta stvar jedan veliki nesporazum?

– Pa, u ovom slučaju glavni lik romana vodi prilično običan život, ali on mu malo po malo izmiče iz ruke, postaje haotičan. Meni se dopada taj koncept, taj način pisanja da se počne sa nečim što je prilično normalno, u normalnom protoku života, a onda se napravi greška i život vam puca po šavovima, postaje poput lavine sve gori i gori, sve češće ga ne vidite onakvim kakav je na površini već uočavate samo ono što je skriveno ispod, kao što je to slučaj ovde i onda se, oh, sjajno, borite da život zalepite i sakrijete ono što se dešava…

* Vaš junak ima i problema u adaptiranju na život u Švedskoj. Da li je zaista tako velika razlika između Švedske i Danske?

– Mogli biste da pomislite i kako je moj roman samo satira. On to jeste, ali i nije. Kao komšijske zemlje, koje imaju toliko mnogo zajedničke istorije, mi kao da imamo potrebu da se fokusiramo na razlike. To je, reklo bi se, zabrinjavajuće. Živeo sam između Švedske i Danske, malo tamo malo ovamo, i mada mi UISTINU imamo mnogo toga što nam je zajedničko, postoje velike razlike. U Švedskoj ljudi generalno teže da budu konvencionalniji i onako, sve po propisu. Mi u Danskoj smo opušteniji, nepretenciozniji, prepuštamo se matici. To se vidi u svakoj statistici. Mi pušimo i pijemo više, jedemo nezdravo u odnosu na Šveđane, i naravno da Šveđani duže žive. Danska je nešto kao Srbija. Mi Danci volimo neuštogljeni, prirodni stil života, da živimo punim plućima. Kad sada dođem u Srbiju, planiram da izlazim i da se divno provedem. Poslednji put kad sam bio tu, trebalo je da čitam sa čuvenim danskim piscem Janom Sonergardom koji je u Beogradu boravio već duže vreme, ali je upravo pred moj dolazak, nažalost, preminuo. Imao je srčani napad, tako da sam ja bio taj koji je morao da prikupi njegove stvari, i da ga identifikuje u mrtvačnici. Sve je to bilo jako tužno. Mnogo sam ga voleo. Ovoga puta radujem se unapred da ću da uživam.

* Idu li tradicija i nostalgija za prošlim zajedno sa modernim društvom? Jesmo li izgubljeni u ovom novom svetu tehnoloških revolucija?

– Pa, čovek je sklon da sve novo vidi kao nazadovanje, kao opasnost po njegovu vrstu. Kada smo dobili radio i televiziju, sve je manje više ostalo isto. Progres jednostavno ne možete pobediti, društveno smo u potpunosti povezani preko Fejsbuka, na primer, i ja sam ga tako i prihvatio. Pre neki dan kolege sa Univerziteta pričaju: više niti čitamo niti šaljemo pisma… Ali mi to u suštini činimo, sve vreme; ne na onaj stari, nekadašnji način, sa poštanskim markama, ali to radimo stalno posredstvom naših telefona. Postoji, naravno, mnogo opasnosti, zlostavljanja, govora mržnje, ali i to čini da se osećamo povezanim sa našim okruženjem, i drugim ljudima.

* Vaš je roman napisan u vrlo efikasnom maniru – kratke rečenice koje samo što ne puknu od tenzije i asocijacija. Nezavisno od tog specifičnog modernog stila, da li generalno smatrate da je današnji čitalac nestrpljiv?

– DA, i te kako jeste, i za to postoji razlog. Današnja književnost se uveliko takmiči sa Netflixsom, HBO… i mi se danas, umesto da čitamo, prepuštamo gledanju serija. Pitanje dana je „Hoćemo li da gledamo sledeću epizodu?“ A ranije smo čitali sledeće poglavlje.

Ali kao pisac, vi možete da pisanju prilagodite one tehnike koje su namenjene velikim ekranima. Činim to prilično prirodno, i ne razmišljajući. Balone… je upravo otkupio Zentropa za snimanje filma, pa tako mislim da bismo i te kako lepo mogli da naučimo da živimo sa tim. Između vizuelnih i pisanih narativa postoje vrata koja su, u stvari, širom otvorena.

* U romanu spominjete muslimanski običaj molitve, pa bih vas upitala šta mislite o današnjoj migrantskoj krizi?

– Ovo je teško pitanje. Naš se način života zaista sudara sa načinom života imigranata. Mislim da je književnost dobar način da se to reši. Ne postoji jednostavni odgovor, ali vi u fikciji možete da predvidite, da se fokusirate na razne nesigurnosti koje iz toga nastaju. Reakcije, nedopustive ali ljudske, njihov su rezultat. Ja ih ne odobravam, ali ne možemo odricati njihovo postojanje.

Tim temama treba da se bavimo, treba da o njima razgovaramo otvoreno. I tu nailazimo na jednu važnu razliku između Danske i Švedske. Mi u Danskoj veoma cenimo slobodu govora, dopuštamo sebi da o tome diskutujemo, dok smo mi u Švedskoj mnogo rigidniji, i politički korektniji. U oba slučaja kažem mi, jer ja jesam rođen u Danskoj ali živim u Švedskoj. I osećam se pomalo i kao jedno i kao drugo.

Moglo bi se reći da je politička korektnost, u stvari, glavna u mojoj knjizi. Nemarni, razbarušeni Danac živi u Švedskoj i preko glave mu je sve te učtivosti, lepih manira i opreznosti.

* Koliko nam literatura pomaže da probudimo u sebi saosećanja prema drugima?

– Pa, biću iskren. Ne pišem da bih spasio svet i učinio da ljudi vole jedni druge. U mojim najboljim romanima, život je poprilično težak i surov. Ne verujem u ljudsku vrstu. Mi smo samo životinje koje jurcaju okolo, sudaraju se, pokušavaju da sve izgleda ne onako kako jeste već drugačije, da izgleda dobro. Možda može tako. Što se mene tiče, to je u redu…