Roberto Salinas: Reditelj mora biti svestan odgovornosti

Rešen da nastavi da se bavi plesom, Aleksis će morati da ostavi iza sebe svoje profesore, prijatelje i prvu ljubav kako bi se izborio za mesto na nemilosrednoj sceni baleta Severne Amerike, nikad ne zaboravljajući svoje korene.

Film se može videti onlajn na sajtu Slobodne zone do 20. novembra.

Zbog čega ste odlučili da upravo ovaj momak bude glavni junak vašeg filma?

– Zato što je Aleksis poseban mladić, sjajan čovek savremenih shvatanja, veliki talenat, prevazilazi stereotipe i predrasude, posebno kad su u pitanju Kuba, balet i baletski igrači. On je sjajna osoba koju sam pratio dok se razvijao kao umetnik i čovek, a i ja zajedno s njim. Snimajući film o njemu, mnogo toga naučio sam o životu i samom sebi. Mislim da sam postao bolja osoba, bolji reditelj. Naučio sam šta znači potpuno predavanje umetnosti. To Aleksis čini, nadilazeći samog sebe, što se u filmu i vidi.

U vašem dokumentarcu vidimo kako Aleksis odlazi sa Kube u SAD gde se susreće sa tržištem čije zakonitosti vladaju i u kulturi. Kako se on, po vašem mišljenju, suočava sa ovim izazovom?

– Naravno da je za nekoga ko je odrastao u socijalističkoj zemlji poput Kube to veliki izazov jer sve ono što te okružuje vidiš na jedan način, isto se može reći i za nekoga ko je odrastao u kapitalizmu, koga neke stvari izbezumljuju i ne može da podnese takav sistem. Zanimljivo je to preplitanje i mešanje identiteta, prelaženje iz jednog univerzuma u drugi. Recimo, neko ko je živeo u socijalizmu uočava neke prednosti kapitalizma, dok onaj koji je odrastao u kapitalizmu to ne vidi. Tako Aleksis dolazeći u SAD ne vidi samo potrošačko društvo, već vidi slobodu izražavanja, prillike i mogućnosti za integraciju. Iako jeste teško, Aleksis uspeva da se intgegriše u SAD, ne odričući se svojih korena i svog kulturnog nasleđa koje je doneo sa sobom. Kad promeniš okruženje, drugačije gledaš i na SAD i Kubu, što se Aleksisu i dogodilo.

Da li je film poput vašeg dobro sredstvo za razbijanje stereotipa?

– Mislim da jeste, štaviše to je forma koju svi volimo i uživamo u gledanju filmova. Volimo da gledamo dobre filmske priče, odavno smo se navikli da učimo i dobijamo informacije preko zvuka i slike. Film je u prednosti nad ostalim medijima zbog mogućnosti da dopre do ljudi, jer kod gledalaca budi radoznalost, tera ih da razmišljaju, da maštaju. Mislim da mi sineasti koji stvaramo dokumentarne filmove, možda više od ostalih, imamo veću odgovornost. Potrebno je da ono što stvaramo bude viđeno, mi smo u poziciji da gledaocima prenesemo određene informacije, saznanja, spoznaje i priče koje ponekad teško dopiru do javnosti. Zato pažljivo moramo birati projekte na kojima radimo i ekipu s kojom radimo kako bi film stigao do publike koja će znati da razume ono što ste hteli da kažete. Zbog toga je važno učešće na festivalima, jer upravo na njima mogu da se vide filmovi koji su bitni a ne potpadaju pod mejnstrim.

 Vaš film je nagrađen na nekoliko festivala – šta je privuklo pažnju različitih žirija?

– Mislim da su ih privukli iskrenost i poštenje koji se u filmu vide, prirodnost protagonista filma pred kamerom, talenat koji imaju. A verovatno i rediteljski postupak koji je primenjen. Nastojao sam da ljudima pomognem, potrudio sam se da uradim sve da se osećaju prijatno, da mogu da otvore dušu, da ispričaju svoje životne priče i podele ih sa gledaocima. Tu opet dolazimo do odgovornosti koju reditelj ima prema akterima filma, mora nastojati da bude odmeren i da zna šta treba da uradi sa pričama koje su mu ispričali verujući mu. Uvek treba da smo svesni tog dara koji smo dobili.

Vaš film poziva i na društvenu odgovornost?

– Upravo tako. Film i hoće da pokaže da umesto zidova treba graditi mostove. O tome govori i Aleksisovo iskustvo, nije se zatvorio prema onome što je dobio iz SAD, niti ljubomorno čuvao samo za sebe ono što je poneo sa Kube. On upravo i hoće da sa drugima podeli iskustva i majstorstvo koje je stekao na Kubi, a da od američkog društva prihvati ono što mu se nudi.

Producent, scenarista i direktor fotografije

Roberto Salinas je režiser, producent, scenarista i direktor fotografije. Njegov prethodni dokumentarac – Troublemaker, behind the Scenes of United Nations, koproducijsko je ostvarenje italijanske GA&A produkcije i kompanije Sirk iz NJujorka, a razvijen je uz podršku programa MEDIA, pod pokroviteljstvom Evropske unije. Premijerno je prikazan na 36. Festivalu Nuevo Sine Latinoamerikano u Havani i bio je u zvaničnoj selekciji 16. Havana filmskog festivala u NJujorku, kao i u programu 11. Biografilm festivala u Italiji, 16. Međunarodnog festivala filmova o ljudskim pravima u Buenos Ajresu i 32. Latino filmskog festivala u Čikagu, između ostalih. Salinas je kao režiser i direktor fotografije radio na velikom broju projekata, uključujući igrane dokumentarne filmove, reklame i TV serije u Italiji i širom sveta. NJegov rad fokusiran je uglavnom na društvena i kulturna pitanja. Živi na relaciji Managva – Rim.