„Roditelji su želeli da postanem ‘gospođa sa fiksnim radnim vremenom'“

Biljana sebe predstavlja kao nekog ko je stremio željom roditelja da postane „gospođa sa fiksnim radnim vremenom“, ali je ubrzo postala svesna da sudbina nije ravna staza.

„Završila sam srednju ekonomsku školu i studirala Računovodstvo i finansije u Novom Sadu. I – nisam postala gospođa. Još uvek sam obična devojka koju reči jure i traže da budu zapisane“, objašnjava Biljana.

Naša sagovornica ističe da živi u svetu osećanja, koji prikazuje u svakom redu svoga dela.

Proces pisanja uvek je isti, kako kaže, prati ono što joj se u trenutku dešava i žuri da kao san ne ispari iz njenog sećanja, bilo to usred noći ili rano izjutra, misli ne smeju da čekaju.

Ujutru zapiše slova pre jutarnje kafe, pa ih zatim posmatra kako se međusobno igraju i dogovaraju.

Bude joj maštu događaji koji je uznemire, zabole, iznenade, ali i obraduju kao malo dete, a okidač može biti i potisnuto sećanje.

Svaka reč krije sećanje, svaka reč šapuće ime

Ako ste imali priliku da pročitate pesme „Tića“ i „Taša“ morate znati da su posvećene njenim sestričinama, koje su joj pomogle da opet dobije priliku da odraste i iskusi život na drugačiji način.

Međutim, ove pesme nisu izuzetak, iznenadićete se, sva poezija je posvećena nekoj osobi iz njenog života, htela ona tu da se zadrži ili ne.

Neretka figura, ne ona stilska nego kao motiv koji prožima, je i ona sama.

„Nedavno su mi rekli da ja ne pišem pesme već stavljam sebe na papir. Teško je suočiti se sa sobom, jer to znači dugotrajan rad na promeni, prihvatanju, ili beg. Nijedno nije prijatno. Međutim, to je moj način življenja. Žao mi je što mnogi ljudi stavljaju egzistencijalne potrebe ispred samospoznaje ne shvatajući da suočavanje sa sobom može da reši mnoge probleme – čak i materijalne prirode“, priča autorka.

Persona grata

Dok čeka da njen prvi roman izroni u javnost, zbirka ju je sama našla, nepozvana.

Zatečena pozivom da je objavi, u par momenata je skupila sve njoj drage pesme, od kojih nijednu ne bi mogla da izdvoji kao omiljenu.

Na pitanje zašto knjiga nosi naziv „Srećan sam ko malo dete“, autorka odgovara da je to po prvoj pesmi u zbirci, gde je opisala kako muškarac zamišlja ljubav i biva iznenađen kada shvati da je sve ono što je čekao da dođe iz daleka kao čarolija u stvari sve vreme bilo na dohvat ruke – pred njegovim očima.

Prilikom selekcije, ideja joj je bila da čitalac zastane na trenutak i oslušne sebe, da se iznenadi i skupi hrabrost da oprosti nekome, ali i sebi.

„Želim da ih nateram da budu srećni ako su u ovom danu uradili sve što su mogli, jer su u tom slučaju živeli svoj život na najbolji mogući način. Da se sete sebe kakvi su bili kad su umeli da pokažu emocije i da ih podstaknem da ih ponovo pokažu tom nekom svom bez straha. Da ih podstaknem da budu dobri ili barem bolji ljudi i da ih počupam, ali ne za kosu nego za srce“, objašnjava sagovornica.

Kad bi uspela nekog čitaoca u toku dana da nasmeje, rastuži, dodirne na neki način i pomogne svojom poezijom, da taj neko pomisli „kako je dobra pesma“, pa makar u pauzi, znala bi da je postigla sve što je želela, zaključuje Minić.

Zbirka poezije se može poručiti na sajtu www.sezambook.rs kao i na sajtu delfi.rs. Kao i Delfi knižarama u Knez Mihailovoj, SKC i T.C. Beo.

Zrenjanin: Aviv park, Knjižara Teatar, Klub knjige “Žarko Zrenjanin”.

Radivoj Šajtinac o Biljani i njenima pesmama

Pesnik Radivoj Šajtinac na poslednjim stranicama zbirke “Srećan sam kao malo dete“ kaže kako “u kreativno zrelom predelu između duboke intime i tajni ali i borbe otvorenosti, osetljivosti i osvetljavanja ogrebotina Biljana Minić daruje čitaocu spremnom za avanturu otkrivanja i samoprepoznavanja nešto trajnije i dublje od nastupa između života i aplauza. „