INTERVJU Rodrigo Amado: Za mene je perfekcija balansiranje različitih energija u trenutku

Rodrigo Amado je po mnogima najbolji tenor saksofonista na svetu, jedan od najboljih improvizatora i neko ko se sa potpunom predanošću bavi avangardom.

Sarađivao je sa mnogim muzičarima, kao vodeća ili sporedna figura, sa istim nivoom strasti i intenziteta koji ga, kako kaže, oduvek odlikuje.

Njegova druga strast je fotografija i obe ih karakteriše posvećenost detaljima, kojima je prosto opsednut.

U Beogradu je već svirao 2017, toga se vrlo rado seća i jedva čeka novi nastup.

Vašu muziku karakterišu improvizacija i slobodna forma. U kakvom je to odnosu sa Vašom drugom strašću, fotografijom, koja obično podrazumeva traženje savršenog kadra?

– Za mene je perfekcija, bilo u muzici ili fotografiji, balansiranje različitih energija u trenutku. To je disciplina intuicije. U oba slučaja, ne planiram puno, samo se spremim koliko mogu da, kada dođe trenutak, uspem da izbalansiram te energije. Fotografisanje u manuelnom modu zahteva sličnu tehničku pripremu kao sviranje instrumenta – jaku radnu disciplinu koja vam omogućava da uhvatite/svirate tačno ono što želite, u stvarnom vremenu. Vaši prsti moraju intuitivno da znaju gde idu i da to rade brzo, prateći vaš um.

Kada sam počinjao da se redovnije bavim fotografijom, to mi je bio način da stvaram sam, za razliku od stvaranja u okviru grupe muzičara. Grupna dinamika bi povremeno bila preintenzivna i trebala mi je refleksija i tišina koje dopušta fotografisanje. Od tada, obe discipline se dopunjuju na prelep način.

Vaša cela karijera obeležena je saradnjama sa mnogim muzičarima, gde ste bili i samo jedan od ekipe i vodeći muzičar. Koja uloga Vam je prijatnija, ili Vas obe jednako ispunjavaju?

– Iskreno, prijatnije se osećam kao vođa. Samo zato što dosta vodim računa o detaljima i zaista volim da ih kontrolišem. Detalje u svemu – izboru muzike koja se objavljuje, procesu miksovanja i masterovanja, imenima za albume i pesme, konceptu, omotu. Sve ove stvari su mi veoma važne i naučio sam da je najbolji način da ih kontrolišem da vodim grupe koje su mi važnije. Ali kada dođemo do stvaranja muzike, do izlaska na binu ili ulaska u studio, ova vodeća uloga praktično nestaje. Nikad ne dajem uputstva muzičarima i uvek im kažem da mogu da mi kažu sve. Zainteresovan sam za takvu slobodu.

Međutim, ovaj trio, The Attic, svojevrsni je izuzetak koji održavam kako bi me podsetio da postoje drugi, jednako zanimljivi načini za ponašanje u ovakvoj vrsti muzike. To je jedan od najvažnijih muzičkih projekata sa kojima sam trenutno povezan i to ostaje saradnja, bez jednog vođe. Naravno, to zahteva potpuno poverenje, u muzičkom i drugom smislu, u članove grupe. Osećam to sa Gonzalom i Onom i vrlo sam srećan što mogu iznutra da vidim čemu će nas muzika odvesti.

Koliko je fizička sprema važna za Vas kao saksofonistu i koliko je važno da „razmrdate“ mozak da biste bili spremni za improvizaciju?

– Otkako sam počeo da sviram, osećam ekstremni fizički izazov sviranja instrumenta, naročito teškog koji vam visi oko vrata, kao što je saksofon. A moj pristup muzici je oduvek bio intenzivan, onaj koji zahteva snagu i izdržljivost. Zbog toga, važan deo moje svakodevne rutine kao nekog ko improvizuje je da ostanem u formi. Sada kada sam napunio 60, to je jednako važno kao ono vreme koje provedem vežbajući sviranje.

Što se tiče „razmrdavanja“ mozga, to vidim kao životni problem. To je važno za sve, naročito za ključne stvari, kako ne biste bili imuni na ono što se dešava u Palestini. Kada je u pitanju muzika, najbolji način da „razmrdate“ mozak je da slušate sve vrste muzike, druge improvizatore, čak i ono što vam se ne sviđa u početku ali mislite da je važno i hoćete to da istražite.

Da li više volite da svirate na nekom mestu koje poznajete dobro ili da istražite neko novo, koje do sada niste posetili?

– Obe situacije su mi zanimljive i izazovne. Ako sviram na mestu koje poznajem vrlo dobro, mogu da uđem u sitna podešavanja, zaista se posvetim svakom detalju, izaberem savršeno mesto za intrumente na bini, nivo ozvučenja, osvetljenje itd. Ako sviram negde po prvi put, samo se fokusiram na zvuk. Kako da dobijem najbolji mogući zvuk. Zvuk je sve.

Koliko dobro se sećate prethodnog nastupa na Beogradskom džez festivalu 2017. godine i kakvu atmosferu očekujete ovog puta?

– Sećam se da je to bila duga noć. Motion Trio, moj dugotrajni projekat sa Migelom Mirom i Gabrijelom Ferandinijem, nije bio navikao na velike festivale i bili smo vrlo napeti pred nastup. Takođe, mi smo svirali pre grupe Pitera Evansa, što je bio težak zadatak. Ali, kao i obično, kada smo se popeli na binu, sva ta energija usmerena je na muziku i sećam se da je nastup bio energičan. Imam sjajne uspomene.

Za ovaj koncert, očekujem potpuno iste vibracije – vrlo aktivnu i posvećenu publiku. I posebno se radujem što nastupamo isto veče kao i trio Kris Dejvis. Ona je jedna od mojih omiljenih pijanistkinja trenutno na sceni. Trebalo bi da bude ludo veče!

Kako biste opisali „The Attic“ nekome ko to nije slušao i zašto ljudi ne bi trebalo da propuste nastup na ovogodišnjem festivalu?

– The Attic je posvećen „umetnosti trija“. To se odnosi na disciplinu balansiranja tri glasa, tri različite ličnosti koje mogu da odgovaraju jedna drugoj ili da svaka svira potpuno odvojene note. To je poput umne igre. Igre koja svoje deliće izvlači iz najrazličitijih korena muzike – džeza, bluza, gospela, noiza, hardkora, fanka ili eksperimentalne muzike.

To je takođe jedna od aktivnijih grupa na sceni, sada otvorena za saradnje sa posebnim gostima poput Eve Riser (koja se pojavljuje na novom albumu „La Grande Crue“) i koja svira na nekim od najvažnijih mesta u Evropi. To se dešava i ljudi to ne treba da propuste!