Rokeri danas brane kulturu i moral

U izdanju „Take It Or leave It Books“ objavljena je knjiga „Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji“, koja uključuje i listu 100 najboljih srpskih albuma od raspada SFRJ, pa sve do 2017. godine. Formirana je tako što je svoje liste sa 20 albuma, kompletno prikazane u knjizi, priložilo 57 naših uglednih rokenrol novinara, izdavača, fotografa, poput Vlade Jankovića Džeta, Petra Janjatovića, Baneta Loknera, Branka Rogošića, Marine Pešić…

Na vrhu liste su se našli Partibrejkersi, sa albumom „Kiselo i slatko“, a iza njih su Bjesovi (album „Bjesovi“), EKV („Neko nas posmatra“), Eyesburn („Fool control“), Goblini („U magnovenju“)… Lista čini drugi deo knjige, dok se u prvom Antonić analitički osvrće na dešavanja na našim prostorima u tom periodu, analizirajući kulturološki, socijalni, i politički aspekt. Ujedno, knjiga i vizualno, uz tvrde korice i kvalitetan papir, obogaćena mnoštvom fotografija, ostavlja izuzetno ozbiljan utisak.

* Šta vas je podstaklo da se upustite u jedan ovako zahtevan projekat?

– Tekst koji sam posle 5. oktobra pisao za Blic News, a u kom sam iz rokerske perspektive analizirao društvena dešavanja tokom devedesetih. Tada sam naivno mislio da ću tim tekstom zaokružiti jednu, za rokenrol i za društvo u celini lošu etapu, i da nas čeka „med i mleko“. Pogotovo sam to očekivao za rok-scenu, smatrajući da su rokeri odigrali presudnu ulogu u rušenju režima Slobodana Miloševića. No, kako se to nije desilo, nego su stvari postajale sve gore, ja sam tu knjigu, deo po deo, iz raznih uglova posmatrajući sveukupna dešavanja, tu i tamo nešto objavljujući, pisao sve ove godine. Da ne pominjem period u kom su se na vlast vratili oni iz devedesetih čijem su rušenju baš rokeri najviše doprineli. Jer, ti pogledaj i danas, svi ovi protesti, svi učesnici u njima, sve to ima neki rokerski fon. Među onima koji se „bune“ je 99 posto rokerska publika, svi oni koji devedesetih išli na proteste ili, kao na hodočašća, na koncerte Đorđa Balaševića. Sad su tu i njihova deca, ako u međuvremenu nisu otišla u inostranstvo.

* Donekle očekivano, „kičmu“ liste čine bendovi koji su „buknuli“ u prvoj polovini i sredinom 90-ih – Bjesovi, Goblini, Ateisti…

– Zanimljivo je to da smo mi tada, s retkim izuzecima, na sve to gledali kao na neki zakržljali nadomjestak onoga što smo imali na jugoslovenskoj rok-sceni, stalno se osvrćući na ono šta smo izgubili, i da je malo ko bio svestan koliko tu ima kvaliteta

* Takvog talasa bendova izniklih dvehiljaditih – nema?

– Bunt devedesetih je bio usmeren protiv tadašnjeg režima i svega što nam se dešavalo. Svi smo tada verovali da ćemo svrgavanjem tog režima, već „sutradan“ ući u Evropsku uniju, da će nam taj Zapad u tome Bog zna koliko pomoći (barem da nadoknadi ono što je porušio 1999), a da ćemo mi (frazeološki) krupnim koracima krenuti u bolju budućnost. Da nešto ne valja shvatili smo već 6. oktobra, kad smo videli da Pink i dalje radi, pa na njemu i sve čelnike DOS-a. Ja sam tada izgubio svaku nadu da će nam biti nešto mnogo bolje, a to gubljenje nade bilo je čak teže nego život u preteškim uslovima, kad nas je samo ta nada držala. Bendovi iznikli devedesetih su imali tu nadu i verovali da će nam biti bolje. Ovi iz dvehiljaditih su znali kako su se nove vlasti „zahvalile“ rokenrolu. A kako socijalna situacija nije bila baš toliko grozna, obično (čast izuzecima) nisu nalazili metu svog bunta, nisu znali gde i kako da se izraze, ili nisu želeli da sad oni ponovo budu ona „deca“ koju će neka buduća revolucija „pojesti“.

* Jeste li očekivali „Kiselo i slatko“ Partibrejkersa na prvom mestu?

– Pokrenuvši izbor, nisam razmišljao o tome ko bi mogao da bude prvi, ali, već posle desetak pojedinačnih lista koje sam dobio, favoriti su se izdvojili, i ovi prvi albumi samo su povećavali razliku u odnosu na ostale. NJih su svi znali i čuli, dok neke druge u razuđenoj, marginalizovanoj i pretežno na Youtube preseljenoj sceni – retko ko.

* Koliko ste zadovoljni finalnom listom?

– To je 90-postotna slika naše rok scene. Žao mi je nekih koji nisu ušli na listu, a zaslužili su. Kada bih sada ponovo počinjao neki sličan posao, možda bih uveo pravilo da na pojedinačnim, ali i finalnoj listi može da bude samo jedan album jednog izvođača. Time bi ukupna lista sadržala više imena, ali pitanje je koliko bi i to onda bilo realno. Ovakvim izborima na kraju niko nije u potpunosti zadovoljan, jer svako bi tu nekog dodao a nekog izbrisao. No, kad se sve sabere, to ipak u celini daje prilično dobru sliku srpske rok-scene. Zbog toga su veoma važne pojedinačne liste svih 57 učesnika u izboru, jer pomenuto više od 500 albuma. Ceo taj posao imaće svrhu tek ako nekoga sama ta finalna, ali i pojedinačne liste motivišu da preslušaju te albume, obrate pažnju na neke bendove.

* Ima li u Srbiji, među mlađim perima, naslednika Pece Popovića, Baneta Loknera, Pere Janjatovića…?

– Ima sjajnih, obrazovanih i talentovanih mladih i ljudi srednjih godina koji pišu po raznim portalima koji bi to mogli biti, međutim, legende poput Pece, Pere, Baneta i drugih su to postale u nekoj drugoj državi i sistemu koji je bio blagonaklon prema rokenrolu. Uslovi u kojima su radili su neuporedivi, jer tada smo imali i štampane rok-časopise sa šestocifrenim tiražima, na primer, pa je onaj ko je hteo i umeo mogao da postane i profesionalac u toj oblasti. Danas svi ti mladi ljudi pišu uglavnom besplatno za razne portale, nemamo nijedan rok-časopis, uticaj radija je mnogo slabiji, na televiziji rokenrola gotovo da i nema, i svi to rade isključivo iz ljubavi prema muzici i nekog entuzijazma, zarađujući za život radeći neke druge poslove. Slično je i sa muzičarima.

* Često se govori da uloga rokenrola nije više tako bitna kao nekad?

– To može da važi za dobar deo sveta, ali sigurno ne za nas, jer što se značaja tiče, njegova uloga nije bila nikad važnija. U ovako, do granica pucanja polarizovanom društvu, biti roker, podrazumeva da spadaš u obrazvaniji, kulturniji i kritičniji deo populacije. Samim svojim postojanjem i time što misliš svojom glavom, podrazumeva se da stojiš nasuprot režimu i da si njegov neprijatelj, jer on upravo sve te vrednosti, konstantnim zaglupljivanjem naroda, teži da uguši. I ne samo to, nego rokenrol danas, u društvu u kojem više ništa nije sramota, stoji i na braniku etike, morala, pa i ljudskosti. Da prafraziram rečenicu Zorana Marinkovića, frontmena Bjesova koji je na tu temu rekao – Rokeri su nekada kvarili omladinu, a danas su tu da brane kulturu i moral.

Bez kompromisa i autocenzure

* Da li je, možda, postojala neka vrsta autocenzure u bilo kom trenutku prilikom pisanja ove knjige?

– Ne. Pisao sam onako kako mislim da je trebalo. To nisu mišljenja data u afektu ili na prečac, nego stavovi koji su se temeljili i brusili decenijama, a sa kojima se, naravno, neće svi složiti. Da sam imao tu vrstu autocenzure ta bi knjiga odavno izašla, pa ne bih došao u situaciju da na kraju moram sam da je finansiram. U startu sam imao obećanje velikog državnog izdavača koji je to hteo da objavi, ali su njegovi urednici, videvši konačne tekstove prvog dela knjige, počeli da me ubeđuju da je tu previše „politike“, da to nije tema knjige, da to izbacim ili ublažim, i tu smo se, naravno, razišli.