Roman Milisava Savića u Biblioteci veliki romani

Ovaj roman doživeo je dva izdanja, a dobio je i važne književne nagrade kao što su „Meša Selimović“, nagrada Vukove zadužbine, Kočićeva nagrada, nagrada „Stefan Mitrov LJubiša“ i „Bora Stanković“. Ovo izdanje prati i opsežan predgovor Ane Stišović Milovanović „Perpetuum ver est“ u kome autorka na šezdeset strana detaljno objašnjava između ostalog intertekstualnost ovog romana. Ona upućuje čitaoca u jedan od načina na koje je moguće čitati ovaj roman i razotkriva slojevitost književnog predloška i između ostalog primećuje:

„Iz haosa i beznađa Balkana, iz tmuše i krvi građanskog rata, u svetle predele Toskane, junak dolazi, kao nekad davno, Crnjanski ‘u nebesa Italije, što stišavaju i ljuljaju varvare. Strast koja podjednako potresa kolena devojačka, rebra hrtova i krila buba, izmoždila je bila i moje telo. Hteo sam da se strmoglavim u vazduh, gde ništa više ne boli. Polazio sam u Toskanu da se utopim u tišini belih sarkofaga, iz kojih je vaskrsnula stara, neolićanska mudrost, u kojima behu sahranjeni blud i slatki razvrat. Hteo sam da zaspem teme, pred kapijama Toskane, bledim, pizanskim prahom rane renesanse, još punim prašine prosjačke i monaške.’ (Crnjanski, 1966: 63) Koristeći ‘LJubav u Toskani’ kao emotivni bedeker kroz biće svog junaka, Savić uspostavlja snažnu i svesno potenciranu intertekstualnu vezu. Hasan Prtinac, junak priče, dolazi u Toskanu, da se njome osnaži i umije, da prođe ponovnu inicijaciju u svet lepote i umetnosti, da spozna sebe. Kao da u obnovi razlomljenog Hasanovog bića, progovara Crnjanski: ‘Ja sam došao da drhćućom rukom uspostavim veze, nevidljive i neverovatne, milujući ovu crkvu.’ (Crnjanski, 1966: 74). I dok je hodao Toskanom, u jednoj prostornoj i vremenskoj realiji, Hasan ne može da se odrekne druge: ni sebe bivšeg, ni determinante svog tla i porekla: ‘Pomilovah jedna vrata, u zelenom i rumenom kamenu, jer su ličile na stare, raške dveri.'“