Romantična priča o umetničkom i bračnom paru 1

Izložba crteža tušem Marije Antonije i Alvara Size predstavljena je prvo u Zagrebu, a potom i u Beogradu (u Kolektivu arhitekata u Karađorđevoj 53, gde će biti dostupna publici do 5. jula). Zanimljivo je da je ova prva zajednička izložba ovog bračnog para.

Dvoje umetnika nam nisu jednako poznati. Alvaro Siza je svetski čuven arhitekt o kome znamo puno. U rodnom Portugalu je prava zvezda. Građani umeju da prepoznaju njegova dela, ako ništa drugo onda veličanstveni Paviljon Portugala na lisabonskom EXPO-u. Naučili smo da mu prepoznamo stil u arhitekturi, dizajnu i crtežu. LJudi mu čak i lik prepoznaju, a to je baš neuobičajeno za jednog arhitektu. U njegovom rodnom Portu znaju da vam pokažu gde mu je atelje, na kom fakultetu predaje, gde stanuje. Ako mu je neko bio student ili šegrt, po pravilu, mnogo voli da se time pohvali. Ukratko, Siza je već deo portugalske umetničke baštine.

S druge strane, o njegovoj supruzi, Mariji Antoniji, takođe umetnici, zna se slabo šta. Tek prošle godine, kada je muž donirao njene radove Muzeju savremene umetnosti, u štampi su se pojavili napisi o njoj.

Saznali smo da je Marija Antonija Siza, prijateljima poznatija kao Toto, studirala 60-ih godina na Fakultetu lepih umetnosti u Portu gde je srela mladog Alvara. Zaljubili se, uzeli se, rodili decu, sve na vreme i kako treba. Ona je puno crtala, ali nije izlagala skoro nikada, osim jednom. Umrla je sa 32 godine, za sobom ostavila porodicu, velik broj crteža i poneko platno.

Svest o njoj kao o značajnom imenu likovne umetnosti javila se, kažu, odmah posle njene smrti. Kritičari pokušavaju da objasne kako da tako nadarena i plodna slikarka nije postigla društveno priznanje za života. Tumačenja su razna. Bila je stidljiva, rađala je, bila je bolesna, ili je možda tajna u tome što se 70-ih godina, kada je u modi bila apstrakcija, ona bavila figurativnim slikarstvom. Pominjali su je kao o talent koji nije poživeo dovoljno da bi bio otkriven. Tvrde da bi nepravda bila mnogo ranije ispravljena, da je njen udovac dopustio da se postavi izložba njenih radova. Ali on je odvraćao da je nemoguće govoriti o delu a da se ne govori o autoru, da je njemu rana sveža, da je prerano, da treba da prođe vreme. I tako se, iz poštovanja prema njemu, tišina o prerano otišloj umetnici produžila punih 40 godina. Za to vreme, Alvaro se nije ponovo ženio i svim bićem se posvetio arhitekturi.

A onda se, 40 godina posle njene smrti, pojavila ova izložba. Tim povodom Alvaro se oglasio i ispričao koliko je mogao o njima dvoma. I njihovi prijatelji su s nama podelili uspomene na Toto: o njenom kratkom životu, o osetljivoj duši, o utučenosti posle porođaja, o melanholiji koja se sporo zalečivala.

Bio je u pravu Alvaro kada je govorio da se ne može govoriti o delu a da se ne govori o osobi. Bez poznavanja ove priče teško da bismo ispravno razumeli izložbu. Zapravo, moj zaključak je da to i nije izložba, već romantična priča. Mladi umetnici su se voleli, ali je jedno otišlo prerano i ostavilo drugo da tuguje. Trebalo je da prođe četrdeset godina da bi mu se zalečile rane toliko da bi bio u stanju da podseti sebe i svet na nju i na njihovu ljubavnu priču. Jedino nisam uspeo da dokučim kako to da za jedno tako intimno otvaranje Siza nije izabrao rodni Porto, već Zagreb i Beograd? Verovatno za to postoji logično objašnjenje. Možda je čoveku lakše da se priseća prošlosti daleko od kuće. Možda.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari