Slušali smo nove albume za Rosie Tucker i bend Litl Itali: Trip hop i surova muzička industrija

Litl Itali – Mir i Dobro

Govoriti o tome da su nam mašine dozvolile da se izražavamo u umetnosti na mnogo širi i opsežniji način u 2024. godini je što bi se reklo – “old news”. Pa opet, deluje da mnogi i dalje strahuju od ulaska u novo doba i novi vek, često naglašavajući da to nije to i da od dobrog starog gitarskog rifa se ne može pobeći.

Sva sreća pa Ivan Ščapec nije jedan od tih likova, i uvek je spreman da se zaigra sa novitetima koji mu se nude. Kad nije gitarista i vokal grupe Seine (niti Eine kao solo izvođač) duboko je zaigran u 808 drum mašine i sintove na njegovom novom – starom projektu Litl Itali.

Šćapec i Vatroslav Živković čine dvojac koji na albumu „Mir i Dobro“ koliko pokušavaju da osete moderni zeitgeist sa matricama i hip hop / trap začinima, toliko nas vraćaju u Bristol devedesetih i početak rađanja trip hop žanra.

Trip hop je nešto za šta ćete se odmah uhvatiti kad krene pesma “Halo?” sa sintovima koji podsećaju koliko na Portishead, toliko i na Badalamentijev skor za seriju Tvin Piks. Sa uzvicima „Halo policija“ pesma postaje theme song nesnimljenog trilera sa ovih prostora, koji će odavati omaž pre svega Zoranu Tadiću i njegovom filmu „Ritam Zločina“. Pominjem ovaj film jer sam album, pa i ovu pesmu, otvara usemplovan dijalog Ivice Vidovića i Fabijana Šovagovića iz ovog kultnog i pomalo zaboravljenog ostvarenja.

U nepunih 20-ak minuta ovog mini albuma slažu se apstraktne slike koje mogu da kontriraju pacifističkom imenu ovog izdanja. Dok plivate kroz hipnotišuće semplove postajate polako omađajini i uvučeni u jedan drugačiji svet, u kom ne znate šta vam rade komšije ili u kom smeru odkucavaju satovi, ali i da li ste poslušali sve ovo u 20-ak minuta, ili ste satima ostali zarobljeni dok je album bez prestanka išao na ripit.

Rosie Tucker – Utopia Now

Stari savet koji uspešniji od vas uvek mogu da vam dodele je da pišete o onome što zaista znate i šta vas pogađa, dakle, o lično vašim problemima. A šta ako ste muzičarka na početku karijere, i sudarate se sa zidovima i zatvorenim vratima, a oni iz muzičke industrije koji bi trebalo da su vam saradnici, su ništa drugo do vaši neprijatelji i protivnici? Pa pišite i pravite muziku o tome, možda će to neko hteti da sluša.

Tako je Rosie Tucker razmišljala dok je sklapala pesme za svoj album “Utopia Now”. I pomislili biste “pa ko će to sluša” i koga više zanima još jedna priča o bezizlaznosti mladih umetnika koje niko ne primećuje. Razlika je što je Rosie pre svega jako duhovita, pa u svojim meta pričama o sklapanju albuma baca fore i fazone koje može da prepozna svako ko se nalazio na početku puta kom nije video kraj. Sa druge strane muzički, Rosie sjajno sklapa svoje duhovite i melanholične slike sa indie rok muzičkom podlogom.

Ako bi morala da se istakne jedna tema onda je taj dehumanizovani način muzičke industrije koja isceđuje iz artista njeno ili njegovo životno iskustvo zarad profita. Taker je u stalnom sukobu, najviše sa predstavnicima njene izdavačke kuće koji je teraju da na sve strane razglasi svoj kvir identitet jer je to pre svega dobro prodajno sredstvo i “dobra vest” i “etiketa” koju valja nalepiti uz ovaj album.

Sa druge strane, najbliži saradnici je napadaju da širi sarkastični defetizam, umesto da se okruži vedrim temama i ispoljava pročišćavajući spokoj ljubavi. Sve te teme Rosie Tucker započinje, razvija i završava na ovom albumu, koji kako se odmotava, shvatata da ona utopija iz naslova, ne da je jako daleko od onoga što umetnica živi, već da je gotovo pa nemoguća, i da vam se jedino nudi njihova igra i njihova pravila koja se menjaju svakog dana.

U svojoj malo toplo, malo hladnoj igri Taker je često gruba i njena “uradi sam” estetika je ošta po ivicama, ali ono što izdiže ovaj album iznad proseka drugih, slučnih, je autentičnost proživljensoti svih trenutaka i možda najviše, osećaj za humor i komediju.