RSE: Peter Handke – biografija puna osporavanja

Iako ga kritika često označava kao jednog od najboljih savremenih pisaca u Evropi, književni opus Petera Handkea pao je u drugi plan nakon što je 1996. objavio putopisni esej „Jedno zimsko putovanje prema Dunavu, Savi, Moravi i Drini – ili pravda za Srbiju“, a potom i još četiri knjige intonirane na isti način.

Zbog podrške međunarodno izolovanoj Srbiji, kasnije posete predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, te odlaska na njegovu sahranu – Handke je uglavnom bio kritikovan, pa čak i ozloglašen u međunarodnoj javnosti, kao skoro nijedan pisac do tada, piše Dragan Štavljanin za portal Radio Slobodna Evropa.

Salman Ruždi, i sam proganjan zbog svojih „Satanskih stihova“, optužio je Handkea za lojalnost „balkanskom kasapinu“, kako je Milošević nazivan, te za moralno slepilo i mržnju prema modernom svetu.

Zbog „epizode sa Srbijom“ čak su osporavana i mnoga književna priznanja koje je dobio. Tako mu je nagrada Hajnrih Hajne, dodeljena 2006, povučena nakon reakcije političara i medija. I norveška se javnost uskomešala zbog dodeljivanja Ibzenove nagrade Handkeu, a neki su ga uporedili sa Gebelsom.

Handke: Nisam poljubio Miloševićev kovčeg

Handke kaže da se odlučio da dođe u Srbiju 1996. jer je ona za zapadne medije bila „crna rupa“.

„U jednom trenutku znao sam da je to nemoguće, da samo jedna strana, jedan narod bude kriv za sve. Želeo sam da tu doputujem i da zajedno sa njima sve to osetim,“ kazao je Handke u intervjuu za beogradsku „Politiku“ pre nekoliko godina.

Potom je 1999. kritikovao intervenciju NATO, a zbog izjava da „oni koji su bombardovali Srbiju i ubili hiljade ljudi – ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji“, bio je izložen žestokim osudama.

Kaže da je Miloševića posetio u Haškom tribunalu na molbu njegovog advokata Zdenka Tomanovića. Na sahranu bivšeg predsednika Srbije 2006. u Požarevcu ističe da je došao na molbu porodice.

„Nisam stavio ružu na Miloševićev grob, nisam poljubio njegov kovčeg, to su bile laži koje je lansirao francuski nedeljnik ’Nuvel obzervater’. Ja nemam stav prema Slobodanu Miloševiću, odbijam da ga imam, ali bih se osećao kao da sam nešto važno propustio da nisam bio na njegovoj sahrani“, kazao je Handke u pomenutom intervjuu.

Nakon teksta u ovom francuskom listu, pozorište „Komedi fransez“ je skinulo sa repertoara Handkeov komad.

Međutim, to ga nije pokolebalo u delovanju. Sastajao se i sa bivšim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, koji mu je zahvaljivao na zalaganju „da se Srbi na što verodostojniji način prikažu publici u svetu“.

On kaže da ga ne uzbuđuju kritike jer, kako ističe, „stručna javnost visoko vrednuje moju književnost i to je to. Više me brine to što niko više neće da otvori priču o zločinu koji je Zapad učinio prema Srbima. Gotovo da mi je više prijao napad organizovanih grupa koje su me čekale pred Nacionalnim teatrom u Oslu od tog ćutanja Zapada.“

Kontroverzan od mladosti

Handke je od mladosti izazivao osporavanja. Kada mu je bilo 24 godine u nastupu na kružoku „Grupe 47“, literalnom krugu na Univerzitetu Prinston, žestoko je kritikovao nemačku književnost zbog „deskriptivne impotencije“. Već 1973. dobio je Bihnerovu nagradu, koja je uz Geteovu najprestižnije priznanje u Nemačkoj. Međutim, 70 njegovih proznih dela i 20-tak drama pali su u drugi plan zbog izrečenih stavova i delovanja.

Publika na Balkanu, koja se seća Handkea pre faze sa podrškom Srbiji, ceni njegova dela poput „Veliki pad“, „Popodne pisca“, „Užas praznine“, kao i „Juče na putu“. Reč je o delu sačinjenom od zapisa „od novembra 1987. do jula 1990,“ kada je proputovao Evropu i bivšu Jugoslaviju, autobusom, avionom ali i pešice.

Okolnosti određuju pisca

Handke je rođen 1942. u austrijskoj pokrajini Koruška u blizini slovenačke granice, kao vanbračno dete. Saznao je ko mu je otac tek kada je napunio 18 godina. Sa majkom i očuhom seli se u Berlin, pa se vraćaju u rodno mesto. Kako ističe pisac Miljenko Jergović, okolnosti u kojima se odrasta određuju i pisce, ali retko koga kao Handkea. Naime, očuh je alkoholičar i nasilnik, vršnjaci ga ne prihvataju jer govori sa berlinskim naglaskom.

„Išćući pravdu za Srbiju iskao je pravdu za onog dečarca iz najmračnije koruške vukojebine. Očito mu je bilo više stalo do te rano doživljene uvrede nego do sve buduće književne slave. Od svoga detinjstva on je načinio i svoju poetiku, i svoju politiku. Na kraju je kao jedan od najvećih živih evropskih i svetskih pisaca, dopustio da ga okolnosti odrastanja zarobe, osame i suprotstave skoro celokupnoj društvenoj i književnoj eliti,“ navodi Jergović.