Ruben Estlund reditelj filma “Trougao tuge” koji večeras svečano otvara 18. Slobodnu zonu: Društvena jednakost stvara više sreće

Ulaznice za prvu projekciju od 18: 30 u MTS Dvorani su već rasprodate, a zainteresovani koji požure moći će ovaj film da pogledaju u još jednom terminu od 20 sati.

Estlund je za “Trougao tuge” osvojio svoju drugu Zlatnu palmu u Kanu, a ova razorna društvena satira za koju mnogi kažu da je jedno od najduhovitijih ostvarenja na temu preživljavanja ne prestaje da intrigira publiku.

Možda zato što Estlund progovara o najvećem ljudskom strahu od stida. Time se bavi i u filmu „Turista“, kada otac pobegne u trenutku kada njegovoj deci i ženi preti smrtna opasnost od snežne lavine. Umesto da instinktivno i kako se to očekuje od pater familiasa zaštiti slabije on nagonski odabere da spasi svoj život…

Ili u „Trouglu tuge“ kada se partneri posle večere preganjaju oko toga ko će da plati račun, što, videćete, ume da se pretvori u retko neprijatnu diskusiju.

Zbog filma „Kvadrat“ u kome parodira  savremenu konceptualnu umetnost pitali smo ga i za Marinu Abramović, kao i za Emira Kusturicu, koji je na Estlunda veoma uticao u mladosti.

Često u svojim filmovima koristite situacije koje su vam se dogodile, gde ste intimno najviše izložili sebe?

– Ne znam, čini mi se najviše u „Trouglu tuge“ u sceni sa računom. Mislim na situaciju između muškarca i žene kada u restoranu plaćaju račun. To je veoma intimno, pokazati tu stranu sebe. Ta scena je jako povezana sa stidom kada se radi o onome šta se očekuje od muškarca (kada krene rasprava o tome ko više zarađuje, ko treba da časti – prim A.Ć ). Kada se meni to dogodilo osetio sam unutrašnji konflikti i dilemu da li bi trebalo da platim iako je dogovor bio drugačiji ili da ukažem na problem. Tako da je ta scena privatna ma mnoge načine.

Pa baš zbog te scene s računom, šta biste rekli, da li je „Trougao tuge“ više film o klasnoj ili o rodnoj borbi?

– Više je o klasnoj borbi. Kad imamo temu rodne borbe, ukoliko u njoj nema klasnog aspekta, onda me ne zanima.

Kazali ste da je strah od stida najveći ljudski strah. Da li se kroz vreme koncept stida promenio, šta bi recimo bila najveća sramota za sredovečnog bogataša o kojima govorite u svojim filmovima?

– Da kažu koliko zarađuju. Pitajte bilo koju bogatu osobu koliko zarađuje i neće vam reći koliko imaju novca. Reći će „ pa, dobro stojim“. Nisam užasno bogat, ali dobro mi ide. Nikad vam neće reći tačan iznos.

Šta je sa konceptom stida, da li se menjao kroz vreme?

– Mislim da mladi danas manje osećaju stid. Na internetu postoji cela kultura „viceva“, fora kojima se ismevaju na primer roditelji. Sve ih to čini otpornijim da se nose sa stidom. Kada sam ja bio mlad sećam se da je bila sramota hvaliti se svojim bogatstvom. Bili smo svesni da ne izgleda dobro kada su razlike među nama prevelike. Kulturološki, stideo bih se ukoliko bih bio bogat. Danas izgleda kao da je ta vrsta stida potpuno nestala. Mlađe generacije smatraju potpuno normalnim da se hvale, razmeću onim što poseduju. Rekao bih da je to vrlo tužno.

Za svet mode, koji je važan aspekt “Trougla tuge” zainteresovali ste se zahvaljući svojoj partnerki koja je modna fotografkinja. Šta mislite o upotrebi modnog stila u političke svrhe? Pitam vas to zbog kontroverzi koje su izazvale fotografije Olene Zelenski, supruge ukrajinskog predsednika u magazinu „Vog“ .

– Kada sam video taj članak prva reakcija je bila – „ma daj“. Radi se o prilično ozbiljnoj situaciji, a oni se eksponiraju na taj način. S druge strane oni pokušavaju da privuku medijsku pažnju i da se čuje njihov glas. Gotovo da je sve postalo medijska arena u kojoj pokušavate da iskoristite svaku mogućnost. Pogledajte današnje svetske državnike. Svi su vrlo medijski obučeni. Često imaju bekgraund koji ih čini veoma veštim u medijskoj komunikaciji. Za mene problem ne dolazi od ukrajinskog predsedničkog para nego od medija. Tradicionalni mediji ne uspevaju da zadrže ozbiljnost u digitalnom svetu. Baš dok sam radio na filmu „Kvadrat“ u Švedskoj se pojavila Piratska stranka koja se zalagala za slobodno deljenje sadržaja na internetu. Ta partija je jako dobro prošla na izborima, ali na sledećem izborima nisu dobili skoro ništa. Glasače odjednom više nije zanimala ta tema. Predsednik te partije je u jednom intervjuu potpuno skrhan rekao kako je čak pokušao da promoviše legalizaciju marihuane i svejedno nije mogao da privuče medijsku pažnju. Ta priča govori o borbi za pažnju o tome da nemamo više medije kojima ne upravljaju reklame i koliko je teško preneti svoju poruku ukoliko ne zaigrate na tom terenu.

Kad ste već pomenuli film “Kvadrat” u kome parodirate konceptualnu umetnost kako gledate na opus Marine Abramović?

– Mislim da je ona super kul i jedna od najvećih živih umetnica danas. Nema ih mnogo koje zaista volim a njeni performansi su veoma snažni. Recimo, „Artist Is Present“ u kome je sedela i podnosila fizički napor je bio fantastičan. Tada sam i saznao za nju i počeo da istražujem njen pređašnji rad. Mnogo mi se sviđa i performans s prolazom kroz vrata gde ona i Ulaj stoje nagi s obe strane na ulazu.

Zanima li vas jugoslovenska kinematografija?

– Kad sam bio mlađi Kusturica je veoma uticao na mene. To je inače uobičajeno prepoznavanje kada razgovarate sa nekim iz Švedske. Filmovi kao što su „Crna mačka, beli mačor“ ili „Dom za vešanje“ imali su potpuno novu energiju i stil. Moglo bi se reći da je Kusturica u svojim ostvarenjima predstavio određenu ideju o Balkanu, koja je samo jedan fragment tog podneblja. Naravno, tu je i film „Ničija zemlja“ Danisa Tanovića – s pametnim pristupom političkim pitanjima koje prati mračni satirični humor karakterističan za ove prostore.

Pored novca i slave, šta vama lično pruža posao reditelja?

– Daje mi mogućnost učešća u društvenoj diskusiji. Zanimljivo je da sam se preselio u Španiju u selo gde nisam toliko povezan sa društvom, ali osećam potrebu da postanem deo ove zajednice, da počnem da radim za to selo jer ako to ne činim gubim sebe kao ljudsko biće

Šta mislite o današnjoj političkoj korektnosti, da li je ona sada najveći problem za kreativnost?

– Ne mislim da jeste. Zapravo mogućnosti za kreativnost su velike jer sada možete raditi šta želite skoro bez ikakvih sredstava. Jedna od stvari koja me brine je što postoji veliko takmičenje u privlačenju pažnje, pa je sav sadržaj koji postoji eksplozivan – seksualnost, smrt, hrana, sve što se tiče iskonskih ljudskih potreba. Tako da je bazična ljudska potreba nešto što se eksploatiše kada se radi o sadržaju. Sve je teže govoriti o onome što je između, što je iznijansirano. Sve one druge teme su već u prvom planu. Kada recimo počnete da skrolujete po svom telefonu neprestano vam iskače „Ultimate fighting“. Moj algoritam mi to radi…Nisam se time nikad bavio i ne vidim sebe kao nekoga koga to zanima ali hvatam sebe kako mi to otima pažnju i kako počinjem to da gledam. Teško je ostati ravnodušan prema takvim stvarima koje nas istovremeno plaše i privlače.

Znate, ovde često čitamo studije koje kažu da su ljudi iz Švedske, Danske, Norveške najsrećniji ljudi na svetu. Slažete li se sa tim, imate li neku svoju opservaciju na tu temu?

– Naravno da su ljudi nesrećni u državama u kojima postoje sukobi i društvena nejadnakost i naravno da kad je jednakost veća i ljudi nisu ekonomski zastrašeni sreća je veća. Danska, Švedska i Norveška su odavno stabilne države tako da su studije verovatno tačne ali je teško tvrditi jer je to različito od pojedinca do pojedinca, a ta istraživanja su statistička. Takođe, mislim da društvena jednakost stvara više sreće.

Seksualnost kao valuta

– Odmah sam se zainteresovao za svet mode i lepote. Interesantno mi je jer je on istovremeno zastrašujuć i privlačan. Lepota je strašna zato što se uz pomoć lepote uspostavlja hijerarhija u prostoriji. Možemo je posmatrati kao valutu. Pitao sam ženu da mi ispriča kako funkcioniše taj svet mode . Od nje sam saznao mnogo toga o strategiji marketinga različitih brendova o profesiji modela. – kazao je Ostlund, dodajući da ga je naročito zanimala profesija muškog modela jer nema isti status kao ženski model.

– Gotovo se smatra da je biti muški model nešto šašavo. Muškarac si, ali si tašt. Muški modeli zarađuju za jednu trećinu ili jednu četvrtinu onog što zarađuju žene. To je jedna od retkih profesija gde žene zarađuju više. Muškarci koji se time bave nose se sa mogućnošću da budu seksualni objekti. Možete spavati s nekim i na taj način ostvariti bolju karijeru . Interesantno mi je bilo da posmatram muškarce koji barataju svojom seksualnošću kao valutom – istakao je Ostlund.