Rudolf Hes, čovek i čudovište: Stvarna istorija iza Aušvica i filma „Zona interesa“

Život u centralnoj Evropi za jednu nemačku porodicu bio je izgleda idiličan, čak i dok se oko njih vodio Drugi svetski rat. „Svaka želja koju bi iskazali moja žena ili deca bila im je ispunjena“, napisao je porodični patrijarh Rudolf Hes u svojoj autobiografiji.

„Bašta moje žene bila je raj cveća.“

Rudolfovo petoro dece igralo se sa kornjačama, mačkama i gušterima u vili blizu poljskog grada Krakov; leti, braća i sestre su se kupala u bazenu u svom dvorištu ili plivala u obližnjoj reci.

Ove mirne kućne scene maskirale su mračnu stvarnost: Rudolf je bio nacistički oficir koji je bio zadužen za Aušvic, koncentracioni i istrebljivački logor gde su nacisti ubili oko 1,1 milion ljudi – većinom evropskih Jevreja.

Rudolf je direktno odgovoran za ove zločine, koje je nadgledao kao  komandant logora.

A mirna vila sa svojom cvetnom baštom?

Stajala je okružena drvećem i cvećem, a samo visok zid je odvajao od Aušvica.

‘Zona Interesa’, je novi film Džonatana Glejzera, zamišlja svakodnevni život porodice Hes, retko zalazeći izvan granica vile, jer odmah pored odvijao se najveći zločin čovečanstva.

Naglašavajući običnost, ovaj priznati britanski reditelj se nadao da će izložiti Rudolfa (kojeg tumači Kristijan Fridel) i njegovu suprugu Hedvig (Sandra Huler) kao nedvosmisleno ljudske osobe.

„Hteo sam da demontiram ideju o njima kao anomalijama, kao gotovo nadljudima“, kaže Glejzer za New York Times.

„Znate, ideju da su došli sa neba i divljali, ali hvala Bogu to nisu ljudi i to se više nikada neće dogoditi hteo sam da opovrgnem. Hteo sam da pokažem da su ove zločine počinili obični ljudi,  gospodin i gospođa Smit na Broju 26.“

Za razliku od ‘Šindlerove liste’, ‘Pijaniste’ i drugih klasika holokaust kinematografije, ‘Zona Interesa’ nikada eksplicitno ne prikazuje užase života i smrti u logoru.

Umesto toga, film se oslanja na moć sugestije, aludirajući na masovna ubistva kroz kratke poglede na dimnjake krematorijuma i ambijentalnu muziku prekinutu pucnjima i kricima.

Priča je manje o nacistima, više o pitanju ljudske prirode, „ono u nama što sve pokreće, kapacitet za nasilje koji svi imamo“, kaže Glejzer za Guardian.

„Za mene, ovo nije film o prošlosti. On je i o sadašnjosti, i o nama i našoj sličnosti sa počiniocima, a ne našoj sličnosti sa žrtvama.“ (Kao što su mnogi kritičari istakli, film ističe „banalnost zla“, fenomen koji je opisala Hana Arent, filozof, tokom suđenja Adolfu Ajhmanu, arhitekti holokausta.)

Zona interesa uskoro stiže i u naše bioskope, i evo šta sve treba da znate o filmu.

Koje događaje dramatizuje „Zona interesa“?

Film se znatno odmiče od svoje izvorne građe, romana „Zona interesa“ Martina Amisa iz 2014. godine.

U knjizi, nacistički oficir se zaljubljuje  u ženu komandanta Aušvica, koja je labavo zasnovana na Rudolfu Hesu, ali ne lik ne nosi njegovo ime.

Za svoju verziju priče, Glejzer je izbacio ljubavni trougao i učinio veze likova sa stvarnim ličnostima eksplicitnim. Da bi gledaoce uvukao dublje u porodične rutine porodice Hes, režiser je iskoristio postavku sličnu  „Velikom bratu“, samo što se ne snima rijaliti, već život u nacističkoj kući.

https://citymagazine.danas.rs/popkultura/film-tv/the-zone-of-interest-recenzija/

Centralni sukob u filmu je Hedvigino protivljenje nadolazećoj promociji svog supruga, koja će ga odvesti u Berlin i nju udaljiti od njene voljene kuće izvan logora. (Prema informacijama iz New York Times-a, ovaj argument zasnovan je na svedočenju nedavno pronađenom u arhivima Državnog muzeja Aušvic-Birkenau, koji je konsultovan za film „Zona interesa“ i pojavljuje se u njegovim završnim trenucima.)

Na zahtev svoje supruge, Rudolf ubedi svoje nadređene da dozvole ostatku porodice da ostane u Aušvicu,  dok on bude u Berlinu. Porodica Hes se opet ujedinjuje, kada Rudolf preuzme ogroman poduhvat: deportaciju i ubistvo više od 400.000 mađarskih Jevreja, sve u roku od manje od dva meseca 1944. godine.

Pitanje šta porodica Hes zna – i u kojoj meri bi mogla da bude odgovorna – to je pitanje koje lebdi nad „Zonom interesa“. Hedvig i njena deca nisu direktno uključeni u upravljanje Aušvicom. Ali film sugeriše saučesništvo na ovaj ili onaj način. U jednom trenutku, Hedvig proba luksuznu bundu koja joj spremačica donosi. U bundi pronalazi karmin, proba i njega. Bunda je ukraden od ubijene žene. U drugoj sceni, najstariji sin para, Klaus, koristi baterijsku lampu da bi pregledao veštačke zube izvađene iz usta Jevreja ubijenih u gasnim komorama. Kada Rudolf i njegova deca idu da plivaju u reci, komandant slučajno naleće na ljudsku čeljust – jeziv nalaz koji ga tera da se brzo vrati kući na kupanje.

Kako navodi Polygon u svojoj recenziji filma:

Ne vidimo logor, ali zvukovi su sveobuhvatni, bučni tik ispod svakodnevnih zvukova u ostatku filma. Oni su poput guste magle koja prožima bezbrižne porodične dane, čineći zločin u koji su upleteni neizbežnim. Smrt i njeni zvuci su stalno prisutni, ali nikada nepriznati, obavijajući gotovo besmislene događaje na ekranu.

Ko je bio Rudolf Hes?

Rudolf Hes, Rudolf Franz Ferdinand Höß, rođen je  u Nemačkoj 1900. godine, a borio se u Prvom svetskom ratu pre nego što se pridružio nacionalističkoj paravojnoj grupi. Prvi put je čuo Adolfa Hitlera kako govori 1922. godine, i ubrzo nakon toga pridružio se nacističkoj partiji. Sledeće godine, Rudolf i nekoliko saučesnika ubili su školskog učitelja koji je izdao drugog paravojnog vojnika Francuzima. Osuđen na deset godina zatvora, Rudolf je pušten iz zatvora 1928. godine pod opštim pomilovanjem. Narednih godina se bavio poljoprivredom i osnovao porodicu, ali je na kraju napustio agrarni način života u korist SS-a, elitne paravojne divizije nacista.

Od 1934. do 1940. Rudolf je radio u koncentracionim logorima Dahau i Zaksenhausen, koji su u to vreme uglavnom bili smešteni politički zatvorenici. Impresionirao je svoje nadređene toliko da su ga imenovali za komandanta novostvorenog logora Aušvic.

U toj ulozi, pretvorio je logor u glavni centar ubijanja, odabravši ciklon B kao najefikasniju metodu trovanja. Kako je kasnije rekao, trovanje je bilo poželjnije od streljanja jer bi ovaj drugi način „preteško opteretio SS vojnike koji su morali da ga izvrše, posebno zbog žena i dece među žrtvama.“

Rudolf je pristupio perspektivi masovnog ubistva sistematično, sa jezivom preciznošću.

Rudolfova porodica živela je u vili u „zoni interesa“ Aušvica, oblasti kojom je upravljao SS, koja okružuje logor. Tokom rata, SS je proterao oko 9.000 lokalnih stanovnika iz ove zone od 16 kvadratnih milja, sprečavajući strance da svedoče zločinima i izolujući zatvorenike od ostatka sveta. Komandant je vodio računa da sakrije dimnjak krematorijuma od svoje dece, podigavši zid u bašti i posadivši drveće da ometa pogled iz kuće.

U svojoj autobiografiji, Rudolf tvrdi da Hedvig nije znala za ubistva koja su se odvijala u Aušvicu. Ali dokazi sugerišu drugačije. Hesovi su živeli luksuzno, logoraši su im bili posluga, a predmete ubijenih su prisvajali. Komandant je „napravio svoj dom tako veličanstvenim i tako dobro opremljenim da je njegova supruga izjavila: ‘Ovde želim da živim i umrem'“, seća se Stanislav Dubiel, Poljak koji je radio kao baštovan porodice, u svedočenju datom nakon rata.

„Imali su sve u svojoj kući, i nije bilo načina da im bilo šta nedostaje sa ogromnim zalihama svih vrsta robe nagomilanim u logoru.“
I Hedvig i Rudolf su bili duboko antisemitski nastrojeni. Prema Dubielu, „Ona je verovala da [Jevreji] svi moraju nestati sa lica Zemlje, i da će jednog dana doći vreme i za engleske Jevreje.“ Rudolf, s druge strane, „pridružio se SS-u jer je s punim srcem verovao u opštu nacističku viziju“, napisao je Ris.

Kao i u filmu, Rudolf je premešten u Berlin krajem 1943. godine, zadužen za nadzor operacija u svim koncentracionim i istrebljivačkim logorima nacista. SS je bio zadovoljan njegovim napretkom, opisujući ga kao „pravog pionira u ovom području zbog njegovih novih ideja i metoda obrazovanja“. Njegova porodica ostala je u Aušvicu tokom njegovog boravka u nemačkoj prestonici, ali njihovo razdvojenje je bilo relativno kratko.

U maju 1944. godine, Rudolf se vratio u logor da nadgleda operaciju pod nazivom Operacija Hes, koja je dovela 440.000 mađarskih Jevreja u Aušvic u samo 56 dana. Album Aušvic, kolekcija fotografija smeštena u Jad Vašemu u Izraelu, beleži dolazak ovih pojedinaca u logor, gde je većina odmah poslata u gasne komore. Fotografije su u oštrom kontrastu sa slikama koje je u isto vreme napravio SS oficir Karl Heker. Na tim fotografijama, Rudolf, Jozef Mengele i drugi SS vojnici stacionirani u Aušvicu učestvuju u pevanju i opuštaju se na izletištu, kao i prisustvuju zvaničnim ceremonijama logora. U poređenju sa poslednjim trenucima  Jevreje koji su stigli u logor, oficiri uživajući u svakodnevnom životu izgledaju i bezosećajno i jezivo relatabilno, podsećajući gledaoce – slično kao što to čini „Zona interesa“ – na činjenicu da su nacisti bili obični ljudi.

„Iako Hekerov album ne prikazuje nikakva kriminalna ili nemoralna dela, čoveka pogađa [njegova] amoralnost,“ napominje Američki muzej Holokausta na svom veb sajtu. Preskačući brutalnost Aušvica, fotografije umesto toga prikazuju „SS oficire kako obavljaju svoje poslove, druže se, uživaju u lepom vremenu i tuguju za poginulim saborcima, izgledajući kao da su nesvesni veličine zločina koje ili počinju ili omogućavaju.“

Šta se desilo sa Rudolfom Hesom i njegovom porodicom nakon Drugog svetskog rata?

Krajem rata, porodica Hes se sklonila u severnu Nemačku, nadajući se da će sačekati vreme dok ne pobegnu u Južnu Ameriku, gde su mnogi nacisti tražili utočište posle sukoba. Hedvig i deca su se smestili iznad stare šećerane u obalnom selu Sveti Mihajlo, dok je Rudolf otišao u Flensburg i radio na farmi pod lažnim imenom Franz Lang.

Prošlo je godinu dana pre nego što su vlasti sustigle bivšeg komandanta. U martu 1946. godine, britanski vojnici su se pojavili kod Hedvige u kući. „Moj stariji brat Klaus je odveden sa mojom majkom“, kasnije je rekla Rudolfova kćerka Brigite. „Strašno su ga tukli Britanci. Moja majka je čula njegove krike  iz susedne sobe. Kao svaka majka, želela je da zaštiti svog sina, pa im je rekla gde je moj otac.“

Čovek koji je bio zadužen za potragu bio je Hans Aleksander, nemački Jevrej koji je pobegao iz Berlina tridesetih godina i završio u Britaniji. Kada se Aleksander jedne noći pojavio na Rudolfovom vratima, nacistički zvaničnik je porekao da je bivši komandant. Ali njegova burma dokazala je suprotno, imala je ispis  „Rudolf“ i „Hedvig“.

Nakon hapšenja, Rudolf je svedočio na Nirnberškim procesima, pružajući detaljne opise nacističke mašinerije ubijanja i svog sopstvenog učešća u ubistvima u Aušvicu.

Hesovo svedočenje tokom Nirnberškog procesa imalo je izuzetan značaj. Dok su se mnogi visoki oficiri negirali zločine i opravdavali postupke Trećeg rajha, Hes je  izneo sve zločine nacista i masovna istrebljenja jevrejskog naroda.

Prebačen je u Poljsku, suđeno mu je za ubistvo i osuđen je na smrt vešanjem.

Vešala su postavljena pored zgrade Gestapoa u logoru, blizu prvog krematorijuma u Aušvicu i na 100 metara udaljenosti od vile u kojoj je živeo sa svojom porodicom.

Dok je čekao izvršenje kazne, napisao je svoju autobiografiju, opisujući sebe kao „zupčanik u točku velike mašinerije za istrebljenje koju je stvorio Treći Rajh.“ 16. aprila 1947. godine Rudolf je obešen u Aušvicu, na mestu svojih zločina, pred gomilom koja je uključivala i bivše logoraše.

Nakon Rudolfove egzekucije, njegova porodica se borila da sastavi kraj s krajem u zemlji koja je želela da zaboravi svoju nacističku prošlost. Kao udovica osuđenog ratnog zločinca, Hedvig nije primala penziju ili druga sredstva od države. Ali nije ni radila, što je navelo njenog unuka Rajnera Hesa da spekuliše da je preživljavala od novca „iz stare nacističke mreže koja se okupila oko nje.“ Najstariji sin komandanta, Klaus, na kraju se preselio u Australiju, dok je njegova ćerka Brigite prvo otišla u Španiju, a zatim u Ameriku. Ostala deca su ostala u Nemačkoj, kao i njihova majka. Porodica retko je govorila o Rudolfu, radije su skrivali svoju vezu sa čuvenim nacistom i umanjivali njegove zločine.

Novinar Tomas Harding, intervjuisao je Brigite dok je radio na knjizi o potrazi za svojim  ujakom Rudolfom. „Rekla mi je da je on bio najbolji otac na svetu, da im je čitao priče i vodio ih na vožnje brodom“, rekao je Harding za Globe and Mail-u 2013. godine. „Njegova porodica ga je volela. Postojale su dve strane – otac i komandant.“ Harding je dodao: „Ono što sam otkrio je da jedna osoba može biti i [čovek i čudovište], i to je zastrašujuće. To bi moglo da se ponovi, i zato moramo biti budni.“

Ko je drugi Rudolf Hes?

Mnogi upravnika Aušvica mešaju sa drugim nacističkim zvaničnikom, Rudolfom Hesom.

Rudolf Valter Rihard Hes (nem. Rudolf Walter Richard Heß; Aleksandrija, 26. april 1894 — zatvor Špandau, 17. avgust 1987, Zapadni Berlin) bio je nacistički zvaničnik, Hitlerov zamenik u stranci, poznat po tome što je hteo da sklopi mir sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Kraj rata proveo u britanskom zatvoru, a na suđenju u Nirnbergu 1946. zbog zločina protiv mira osuđen na doživotnu robiju.

Bio je važna figura u NSDAP-u, zamenik Hitlera i član njegovog najužeg kruga. Rođen je u egipatskoj Aleksandriji, kao sin protestantskog uvoznika i izvoznika koji je smatrao da škola koju Rudolf pohađa nije dovoljna pa se školovao i kod kuće. 1908. porodica se vraća u Nemačku, a on ide u internat. Želeo je da bude astronom, ali je zbog očevog protivljenja ipak studirao biznis u Švajcarskoj.

U Prvom svetskom ratu bio je pešadinac i dobio Gvozdeni krst, 2. reda. Kao poručnik služio je u vazduhoplovstvu. Bio je razočarani ratni veteran. Na Univerzitetu u Minhenu studirao je politiku, istoriju, ekonomiju i geopolitiku.

Zbog sudelovanja u Minhenskom puču 1923. u zatvoru je odležao sedam i po meseci. Uredio je Hitlerovu knjigu „Majn Kampf” i postao treći u Rajhu, posle Hitlera i Geringa, osnivača Gestapa.

Nakon neuspele invazije Nemačke na Britaniju 1940. odleteo je u Škotsku da sklopi mir, ali je 10. maja 1941. uhapšen južnije od Glazgova. Do kraja rata nalazio se u londonskom Taueru. Saznavši za taj čin, Hitler ga se odrekao, proglasio ludim, i zamenio Martinom Bormanom. Nakon kraja rata, zajedno sa preživelim zvaničnicima, sudelovao je na Nirnberškom sudskom procesu, gde je zbog svojih zločina osuđen na doživotnu robiju. Tada je imao 52 godine. Poslednje što je rekao sudu bilo je: „Ich bereue nichts!“ (Ni zbog čega ne žalim!).

Sproveden je u zatvor Špandau, u tadašnjem Zapadnom Berlinu. Kada su 1966. taj zatvor napustili Baldur fon Širak i Albert Šper, postao je jedini osuđenik. Dana 17. avgusta 1987. godine izvršio je samoubistvo produžnim kablom. Zatvor u kojem je bio srušen je, a zbog sumnji da ga je ubila britanska tajna služba, u neonacističkim krugovima je postao mučenik.