foto promoAko nisam uspeo da propustim nešto bitno, rekao bih da je „Pričaj sa mnom“ ovogodišnji iznenađujući horor hit, film koji se pojavljuje niotkuda, dobija unisono pohvalne kritike (koliko je to slučajno je, naravno, pitanje za raspravu) i ima zaradu više desetina puta veću od budžeta.
Kao što su filmske kritike u velikim medijima obično rezultat diskretnog „štelovanja azimuta glave“ (ko je osamdesetih posedovao Komodor 64 vrlo dobro pamti dotičnu delatnost) tako je i bioskopsko prisustvo svakog iznenađujućeg hita tek poslednja etapa ekonomskim interesima uslovljenog puta.
Predstavljanje filma „Pričaj sa mnom“ na prošlogodišnjem Kanskom festivalu je, recimo, izazvalo nadmetanje distributera, nakon kojeg je pobednik imao prilično vremena da osmisli način na koji će ostvariti maksimalni profit.
Da li je, pak, sam film sniman u australijskom Adelejdu baš nastao niotkuda?
Debitantski rediteljski dvojac, tridesetogodišnji blizanci Deni i Majkl Filipu, prethodnu deceniju proveli su kao „jutjuberi“, „postujući“ šaljive klipove koji su dosezali gotovo do stomilionskih pregleda.
A pošto se već mrštite, doliću vam so na ranu ispisivanjem nekoliko naslova: „Star Wars in Public“, „Ronald McDonald Tastes Burger King“, „Don’t Touch the Cookie Monster’s Cookies!!!!“.
E sad, srpska, empirijski utemeljena vizija „jutjubera“, kreten je koji par godina pušta primalne krike, zatim kupi u roze boju niklovani lamborgini pa nastavlja da pušta primalne krike za volanom, povremeno ih prekidajući psovkama na račun drugih „jutjubera“.
Braća Filipu su, međutim, zapravo talentovani, a njihovi „jutjub“ proizvodi su bili morbidno duhoviti lažni trejleri, „braćamarksovski“ napadi na „normalce“ u javnom prostoru ili dvominutne akcione sekvence koje predviđaju istinski filmski rad, često rediteljsko-montažnog nivoa na kakav se još uvek čeka u srpskoj kinematografiji (opet, čovek se zapita da li su im korporacije slale ponekog tajnog supervizora).
Na koncu, ništa u vezi „Pričaj sa mnom“ se nije pojavilo niotkuda.
Stižemo do samog filma zasnovanog na starom i proverenom motivu prizivanja duhova, sa društvenim kontekstom u kojem se ono odvija – mnogo više od malih ali ambicioznih narativnih iskoraka u poslednjem činu – kao opravdanjem za postojanje.
Maturantkinja Mia (Sofi Vajld) ostala je bez majke pre dve godine (verovatno se ubila), od kada ima gotovo nepostojeći odnos sa ocem – uglavnom jer se ne usuđuju da razgovaraju o majčinoj/ženinoj smrti.
Ljubavnu vezu nema, a kratkotrajni dečko iz vremena pre tragedije upravo sporo i smušeno postaje dečko najbolje drugarice.
Vrlo brzo nakon početka filma, Mia, vozeći auto u kasnim večernjim satima, na putu nailazi na udarenog i umirućeg kengura.
Jadnoj zveri valja skratiti muke za šta Mia nema snage, i ostavlja ga uz reči „naići će neko drugi“.
Jasno, počinjen je greh za koji će naša glavna junakinja morati da bude kažnjena.
Život, ipak, ide dalje, a sa njim i adolescentsko zezanje čiji je u poslednje vreme glavni inicijator izvesni predmet koji omogućava komunikaciju sa mrtvima.
Odakle?
Neko ga je nekom dao i sad je imovina „ekipe“.
Na prvoj seansi kojoj Mia prisustvuje ispostavlja se da stvar ne samo da zaista deluje, već i izaziva efekat zavisnosti, a kako i ne bi kada tokom minut i po opsednutosti mrtvacem („ne sme duže od toga“, onaj „negde, neko“ je upozorio) ne samo da prepuštate svoj identitet ko zna čemu već ste još i svesna, potčinjena publika.
A oko vas su prijatelji koji se cerekaju dok vas snimaju kako pevate na francuskom, iako ne znate francuski.
Australijski blizanci grčke genetike su predstavili užasavajući model ponašanja generacije kojoj i sami pripadaju.
Predmet koji omogućava transfer je, kažu, mumificirana ruka nekakvog šamana, ili sataniste.
Izvor čuda je za naše junake apsolutno nezanimljiv za istraživanje.
Bilo kakva smislena upotreba čuda im takođe ne pada na pamet, i ono što ostaje je eksploatacija u egzistencijalističkom trenutku kojem ništa ne prethodi i iza kojeg ništa ne sledi.
Da, oni nisu ni dvadeset godina stari, ali glumci koji ih tumače su odavno prešli dvadesetu, a uz to imaju i ozbiljna, inteligentna lica – ovi klinci bi trebalo da imaju kapacitet za promišljanje.
Konačno, tu je i modus operandi seanse.
Sa rukom se rukujete, izgovorite prvo „pričaj sa mnom“ da bi ste ugledali prikazu, a glavni šou počinje kada kažete „puštam te da uđeš“.
Imamo, redom, fizički, intelektualni i emotivni kontakt.
Svaka droga otpušta delove mozga koji su svakako tu, te i prizivačka ruka podstiče hormonalna lučenja koja bi trebalo da se zbivaju prilikom svakog gorenavedenog čina.
A nema ih.
Setimo se kengura…
Dela od značaja, poput milosrdnog ubistva, imaju cenu koja se plati i nastavi dalje.
Način na koji junaci filma opšte sa mrtvima, ponajviše jer nisu bili svesni zašto im je taj način toliko prijao, košta mnogo više.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
